Силовања током рата у Босни и Херцеговини

Силовања током рата у Босни и Херцеговини представљало је политику масовног системског насиља усмереног против жена.[1] Иако су мушкарци свих етничких група починили силовања, већину су починили припадници Војске Републике Српске (ВРС) и других паравојних јединица, које су користиле силовање као средство терора и тактику,[2] у оквиру етничког чишћења.[3][4][5] Процене броја силованих жена током рата крећу се између 10.000 и 50.000.[6] Тачан број је тешко утврдити и верује се да је број непријављених случајева много већи од пријављених.[7]

Хашки трибунал прогласио је „систематско силовање” и „сексуално ропство” у ратно време злочином против човечности. Неки аутори закључили су на основу организоване и систематске природе масовних силовања женске бошњачке популације да су ова силовања била део шире кампање етничког чишћења[8][9][10] и да је ВРС спроводила политику геноцидног силовања против Бошњака.[11][12]

Суђење припаднику ВРС-а Драгољубу Кунарцу било је први пут да је особа осуђена због коришћења силовања као средства за вођење рата. Након рата, направљено је неколико награђиваних документараца, дугометражних филмова и представа које обрађују силовања и њихове последице.[13][14]

Силовања

[уреди | уреди извор]

Процене броја силованих жена и девојака варирају од 12.000 до 50.000, при чему огромна већина њих су Бошњакиње.[15] МКСЈ процењује између 20.000 и 50.000 силовања, и да се 80% тих случајева догодило током дужег периода заточеништва.[16] Стручњаци УНХЦР-а тврде да се догодило 12.000 силовања.[17][18] Комисија УН стручњака идентификовала је 1.600 случајева сексуалног насиља,[19] који је израчунао да су српске снаге одговорне за 90% сексуалних напада, хрватске снаге за шест одсто, док су бошњачке снаге одговорне за четири процента.[20][21]

Као етничко чишћење

[уреди | уреди извор]

Октобра 1992. Савет безбедности Уједињених нација основао је Комисију којом је председавао Махмуд Шериф Басиони. Према налазима комисије, било је очигледно да су српске снаге систематски користиле силовање, уз подршку команданата и локалних власти.[а] Комисија је такође закључила да: „Пријављена силовања вршиле су све стране у сукобу. Међутим, највећи број пријављених жртава су Бошњаци, а највећи број оптужених су Срби. Постоји такође и неколико извештаја о силовању и сексуалним нападима између припадника исте етничке групе.”[23]

„Караманова кућа” код Фоче. Била је једно од места мучења и силовања жена током рата.[24]

Током сукоба, жене свих етничких група биле су погођене, иако не у мери у којој је претрпела бошњачка популација.[18] Српске снаге су основале „логоре силовања” где су жене биле заточене, мучене и силоване током вишегодишњег периода. Жене задржаване у логорима пуштане су тек када би остале трудне.[25] Групна силовања и јавна силовања нису била ретка.[26] Ови логори су се налазили у Кератерму[27], Вилиној Власи, Мањачи[28], Омарској, Трнопољу, Узамници.[29] Старост жртава била је између 12 и 60 година и жене су често биле из исте породице.

Логори су били успостављени широм Фоче али најозлоглашенија локација где су жене биле силоване била је „Караманова кућа”. Бошњакиње, укључујући и малолетнице од свега 12 година, биле су редовно силоване.[30] Током суђења Драгољубу Кунарцу и другима, услови у овим логорима су описани као „неподношљиво нехигијенски”. Жене и девојке које је пробрао Кунарац или његови људи биле су одвожене и силоване.[31] Шеф полиције у Фочи, Драган Гаговић, идентификован је као један од мушкараца који би посећивали ове логоре како би бирали жене за силовање. Групна силовања била су уобичајена. Сведокиња у предмету Кунарац и други у логору Бук Бијела, описује како је извело 10 старијих мушкараца и силовало је у истој ноћи.[32] Најмање 11 особа је оптужено у вези са силовањима у логорима у Фочи.[33]

У периоду од пет мјесеци између пролећа и лета 1992, између 5.000 и 7.000 Бошњака и Хрвата било је заточено у нехуманим условима у Омарској.[34] У концентрационом логору, силовање, сексуални напади и мучење мушкараца и жена били су уобичајена појава. Једне новине су тамошње догађаје описале као "место убијања, сакаћења, премлаћивања и силовања".[35][36]

У логору Трнопоље припрадници ВРС-а, милицајци и чувари логора силовали су непознати број жена и девојака.[37] У логору Узамница, један свједок на суђењу Оливеру Крсмановићу, оптуженом за злочине у вези са вишеградским масакрима, тврдио је да су заточеници својевремено били присиљени да силују жене.[38] Око 100 жена било је заточено и подвргнуто вишеструким силовањима у логору у Калиновику. Жене су биле принуђене да затрудне и рађају.[39]

У заједничком логору Челебићи којим су управљале бошњачке и хрватске снаге, српски цивили били су подвргнути разним облицима мучења и сексуалног злостављања, укључујући силовање.[40] У Дретељу већину затвореника чинили су српски цивили који су држани у нехуманим условима, док су женски затвореници били силовани и речено им је да ће бити задржане док не роде „усташу”. И српски и бошњачки цивили били су заточени у ХВО логору Хелиодром у Родоцу.[41] Српске жене и девојке су биле силоване и мучене у борделима у делу Сарајева под контролом АРБиХ.[42]

Последице

[уреди | уреди извор]

Након краја рата и потписивања Дејтонског споразума било је континуираних покушаја да се супротстављене стране помире.[43]

Много је пажње посвећено потреби да се схвати реалност онога што се десило, разбију митови и томе да се одговорне вође доведу пред лице правде и подстакну да прихвате своју кривицу за масовна силовања и друге облике окрутности.[44]

Међу последицама овог рата јест и то да је етнички идентитет сада од много веће друштвене важности у Босни и Херцеговини него што је то био прије 1992. Од 60-их година 20. стољећа до рата постотак мијешаних бракова износио је приближно 12% и млађи грађани често би за себе прије говорили да су Босанци него идентифицирали своју етничку припадност. Након рата је постало обавезно да се људи идентифицирају као Бошњаци, Срби или Хрвати и то је био и остао проблем за дјецу силованих жена која одрастају и сазревају.[45]

Медицинска студија обављена на 68 Бошњакиња и Хрватица које су биле жртве силовања током рата од 1992. до 1995. открила је да су многе од њих као резултат претрпјеле психичке проблеме. Ниједна од њих није их имала прије силовања. Након силовања, 25 од њих имало је самоубилачке мисли, 58 патило је од депресије одмах након силовања, а 52 још су патиле од ње у вријеме провођења студије, годину касније. Четрдесет четири од њих силоване су више од једном, а 21 силована је сваког дана током периода у заточеништву. Двадесет девет их је затрудњело, а 17 их је побацило. Студија је дошла до закључка да су силовања имала „дубоке тренутне и дугорочне последице на ментално здравље” ових жена.[46] У БиХ, према подацима Амнести интернашонала, живи више од 20 хиљада преживјелих жртава ратног силовања.[47]

Српска православна црква је приче о масовним силовањима муслиманки од стране Срба из Босне и Херцеговине окарактерисала као крупне пропагандне лажи светских медија против Срба. Свети архијерејски Сабор је тим поводом, ради истинитог обавештавања међународне и домаће јавности објавио посебно Саопштење поводом лажних оптужби против српског народа у Босни и Херцеговини. Највише црквено тело је за те оптужбе рекло да су оне фабриковане у служби нечасне ратне пропаганде против српског народа у целини.[48]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „У Босни, неки од пријављених случајева силовања и сексуалног злостављања које су извршили Срби, углавном против муслимана, јасно су резултат индивидуалног или малог групног понашања без доказа о систематском дјеловању. Међутим, много више случајева чини део општег обрасца чије карактеристике укључују: сличности међу праксама у просторно неповезаним географским подручјима; истовремено кршење других правила међународног хуманитарног права; истовремена војна активност; истовремена активност усмерена на расељавање цивилног становништва; заједнички елементи при извршењу силовања, максимизирање понижења на жртве и заједнице; и време силовања. Један посебан фактор који води до овог закључка је велики број силовања која су се догодила у местима притвора. Силовања у притвору не делују насумично и указују на најмање политику подстицања силовања, уз подршку намерног пропуста командира логора и локалних власти да врше команду и контролу над особљем које је под њиховом надлежношћу.” [22]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Doja, Albert (2019). „Politics of mass rapes in ethnic conflict: a morphodynamics of raw madness and cooked evil” (PDF). Crime, Law and Social Change (на језику: енглески). SpringerLink. 71 (5): 541—580. ISSN 1573-0751. S2CID 149928004. doi:10.1007/s10611-018-9800-0. 
  2. ^ Bell 2018.
  3. ^ Totten & Bartrop 2007, стр. 356–57.
  4. ^ Henry 2010, стр. 65.
  5. ^ Hyndman 2009, стр. 204.
  6. ^ Bell (2018); Turto (2017); Džidić & Dzidic (2015); Reuters (2019); Gadzo (2017); Crowe (2013):p. 343
  7. ^ „In Bosnia and Herzegovina, stigmatization persists for victims of wartime sexual violence”. TRIAL International (на језику: енглески). 17. 4. 2020. Приступљено 2. 6. 2020. 
  8. ^ Cohen 1996, стр. 47.
  9. ^ Boose 2002, стр. 73.
  10. ^ Becirevic 2014, стр. 117.
  11. ^ Johan Vetlesen 2005, стр. 197.
  12. ^ Fairbanks, Bailey (2019-01-11). „Rape as an Act of Genocide: Definitions and Prosecutions as Established in Bosnia and Rwanda”. Historical Perspectives: Santa Clara University Undergraduate Journal of History, Series II. 23 (1). 
  13. ^ Morales 2001, стр. 180.
  14. ^ Stiglmayer 1994, стр. 202.
  15. ^ Wood 2013, стр. 140, 343.
  16. ^ Bartrop, Paul R. (4. 3. 2016). Bosnian Genocide: The Essential Reference Guide. ABC-CLIO. ISBN 978-1-4408-3868-2. 
  17. ^ Burg, Steven L.; Shoup, Paul S. (4. 3. 2015). Ethnic Conflict and International Intervention: Crisis in Bosnia-Herzegovina, 1990-93: Crisis in Bosnia-Herzegovina, 1990-93. Taylor & Francis. стр. 222—. ISBN 978-1-317-47101-1. 
  18. ^ а б Wood 2013, стр. 140.
  19. ^ Burg, Steven L.; Shoup, Paul S. (4. 3. 2015). Ethnic Conflict and International Intervention: Crisis in Bosnia-Herzegovina, 1990-93: Crisis in Bosnia-Herzegovina, 1990-93. Taylor & Francis. стр. 222—. ISBN 978-1-317-47101-1. 
  20. ^ Kennedy 2002, стр. 252.
  21. ^ Waller 2002, стр. 276–277.
  22. ^ Allen 1996, стр. 47.
  23. ^ Allen 1996, стр. 78.
  24. ^ Irwin, Rachel (2013-10-04). „Witness Describes Sexual Torture by Bosnia Serb Forces”. iwpr.net (на језику: енглески). Institute for War and Peace Reporting. Приступљено 2023-08-31. 
  25. ^ Crowe 2013, стр. 343.
  26. ^ Parrot & Cummings 2008, стр. 39.
  27. ^ Downey 2013, стр. 139.
  28. ^ Skjelsbæk 2006, стр. 63.
  29. ^ Mojzes 2011, стр. 172.
  30. ^ McDonald & Swaak-Goldman 1999, стр. 1414.
  31. ^ de Brouwer 2005, стр. 90–91.
  32. ^ „Kunarac, Vukovic and Kovac - Judgement - Part III”. www.icty.org. Приступљено 2023-08-23. 
  33. ^ Bartrop, Paul R. (4. 3. 2016). Bosnian Genocide: The Essential Reference Guide. ABC-CLIO. ISBN 978-1-4408-3868-2. 
  34. ^ Robinson 1998, стр. 185.
  35. ^ Henry 2010, стр. 66–67.
  36. ^ Hewstone 2009, стр. 73.
  37. ^ Halilovich 2013, стр. 91.
  38. ^ Tausan 2013.
  39. ^ Weitsman 2008, стр. 561–578.
  40. ^ Walsh 2012, стр. 63.
  41. ^ Bogati 2001.
  42. ^ Nikolic-Ristanovic 2000, стр. 59.
  43. ^ Malek 2005.
  44. ^ Boraine 2002.
  45. ^ Saunders 2009.
  46. ^ Lončar & Medved 2006, стр. 67–75.
  47. ^ Milojević, Milorad (2023-01-11). „Sarajka, prva žrtva ratnog silovanja kojoj BiH treba isplatiti odštetu”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2023-08-23. 
  48. ^ Јањић 2018, стр. 468.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Сведочанства

[уреди | уреди извор]