Сушилица за салату

Оцеђивач за салату са ручицом
Унутрашња покретна посуда испуњена салатом

Сушилица за салату, оцеђивач за салату или спинер је кухињска алатка која се користи за прање и уклањање вишка воде из зелене салате. Ова алатка користи центрифугалну силу како би одвојила воду од лишћа салате. Одвајање воде је неопходно како листови не би постали млитави, и како би уље и различити додаци који се стављају у салату остали уз лишће.

Уређаји који се користе за прање и цеђење салате постоје већ дуго времена (пронађен је и један примерак из 19. века), међутим савремене сушилице су настале тек седамдесетих година 20. века. Прве модерне уређаје патентирали су Французи Жан Мантеле и Гилберт Фоунето. Компанија Mouli Manufacturing Co. је 1974. представила прве сушилице салате са ручицом које су били намењене америчком тржишту, а друге компаније су ускоро представиле своје варијанте. Потражња за овим производом је била велика, међутим упркос својој популарности наилазио је и на критике, па су се неки питали због чега је уопште потребан.[1]

Сушилице су обично направљене од пластике и састоје се од спољашње чиније, унутар које се налази преносиви ђевђир или друга посуда са рупичастом површином. Поклопац, који одговара спољашњој чинији, садржи механизам чије покретање доводи до тога да се унутрашња посуда окреће великом брзином. Вода кроз рупице у унутрашњој посуди излази у спољашњу посуду. Постоји велики број различитих механизама који се користе за рад уређаја, укључујући коленасте ручице, пумпе и кабл чијим се повлачењем покреће механизам. Сушилица за салату је једноставна за коришћење, али су њена величина и крут облик често критиковани.

Историја

[уреди | уреди извор]

Позадина

[уреди | уреди извор]

Иако се сушилица за салату сматра модерним изумом, многи уређаји су и раније обављали сличне функције,[2] укључујући и један из 19. века који је сачуван. У време када су се модерне сушилице појавиле у продаји, већ је постојало неколико техника и алатки за сушење поврћа и салата. Једна таква алатка је била склопива жичана корпа, која би се рукама тресла и окретала како би се избацила вода. Овај метод су неки критиковали због непрактичности, а један писац га је сликовито описао као „стајање поред мокрог пса који се отреса“.[3][4] Други производ је такође била жичана корпа намењена за употребу у судоперу. Корпа је гуменим чеповима причвршћивана за дно судопера. Међутим, и овај метод је често доводио до прскања онога ко рукује уређајем.[3] За сушење салате након прања користили су се и папирни убруси или текстилни пешкири. Међутим, овај метод је доживљаван као дуготрајан и скуп.[3]

Рани патенти

[уреди | уреди извор]
Уређаји које је патентирао Жан Мантеле (здесна налево: Сушилица за салату (1971), Кућна машина за сушење (1971), Сушилица за салату (1974)
Цртеж Фоунетоовог патента „кућни уређај за сушење поврћа“ из 1973.

Жан Мантеле је 1971. патентирао „сушилицу за салату“, ручни уређај заснован на центрифугалној сили, заједно са још једним уређајем који је назвао „кућна машина за сушење“, а који се такође могао користити за салату.[5][6][7] Мантеле је био пазнати дизајнер апарата за домаћинство и оснивач француске компаније Moulinex.[8] Три године касније патентирао је још једну сушилицу за салату,[9] и био је посебно поносан на њихов дизајн. Један корисник је прокоментарисао како због новог производа не мора више „трести корпу за салату кроз кухињски прозор“.[5]

Гилберт Фоунето, још један француски проналазач, сматра се творцем модерне сушилице за салату. Уређај који је патентирао 1973. такође је користио центрифугалну силу, али се разликовао у томе што је имао покретну унутрашњу корпу и што није имао централни део.[10][11]

Америчко тржиште

[уреди | уреди извор]

Компанија Mouli Manufacturing Co. је 1974. представила сушилицу за салату америчком тржишту,[1][3] а друге компаније су ускоро представиле своје верзије уређаја.[3] Сушилица се показала као велики комерцијални успех, међутим неки су је дочекали са скептицизмом.[1][3] Производ је критикован као „још један гурмански гаџет“ и најновији примерак „кухињског смећа“ који се може додати растућој листи нових апарата која је укључивала кувала за хот догове и електричне уређаје за гуљење кромпира.[1]


Сушилице за салату. Оцеђивачи салате. Перачи салате. Без обзира како их звали, наши људи навикнути на папирне убрусе прилазили су овим пластичним уређајима са уздржаношћу. Заправо, код неких је постојало отворено непријатељство.

— Џуди Хеврдејс, Чикаго трибјун, 1979.[1]


Упркос почетним резервама, сушилице су се добро продавале на америчком тржишту. Током пет година од њиховог увођења, продаја сушилица је учетворостручена, а процењује се да је само током 1978. продато 500.000 примерака. Продавнице посуђа нису могли да држе корак са потражњом и често су остајале без залиха уређаја.[1] Производ се на крају свидео и скептицима, јер је владало уверење да доноси уштеду времена у односу на „заморни ручни метод“ који је подразумевао коришћење папирних убруса или пешкира.[1] Према једној анализи из тог времена, новцем који се потроши на месечну залиху папирних убруса који су се користили за сушење салате, лако се могла купити нова сушилица за салату.[3]

Дизајн

[уреди | уреди извор]

Сушилице су обично направљене од пластике[12] и састоје се од спољашње чиније, унутар које се налази покретна посуда са рупичастом површином. Поклопац, који одговара спољашњој чинији, садржи механизам чије покретање доводи до тога да се унутрашња посуда окреће великом брзином.[10] Постоји велики број различитих механизама који се користе за рад уређаја, укључујући коленасту ручицу, пумпу и кабл чијим се повлачењем покреће механизам.[12]

  • Ручица или дршка
    Ово су најстарије сушилице и раде кроз систем зупчаника. Ручка се окреће кружним покретима, што доводи до ротације зупчаника. Овај зупчаник је повезан са другим зупчаником који окреће унутрашњу посуду. Ова врста сушилица се описује као „незграпна“, као и њен механизам.[13] Овакав механизам такође захтева више физичког напора у односу на друге врсте сушилица.[12][13]
  • Повлачење кабла
    Код ове врсте механизам се покреће повлачењем кабла. Овај метод се сматра нежнијим за салату од метода са пумпом.[14]
  • Притискање пумпе или дугмета
    Сматра се да је ово најпопуларнија врста сушилице. Њом се управља притиском на пумпу која иницира окретање унутрашње посуде. Постоји дугме чијим се притискањем зауставља механизам. Пумпа се може увући и закључати у таквом положају, како би сушилица заузимала мање простора.[10][14]
  • Електричне сушилице
    Сушилице са електричним погоном су моћније од осталих врста и углавном се користе у комерцијалне или индустријске сврхе, јер могу окретати велике количине салате у исто време.[15][16]

Употреба

[уреди | уреди извор]

Приликом служења салате од сирових листова, они морају бити чисти и суви, на шта се мора обратити пажња током припреме салате. Салата која није прописно опрана може бити потенцијално штетна, иако је ризик од заразе низак. Познато је да листерија и ешерихија коли могу бити присутне у неопраној салати. Прање салате може да смањи ризик од тровања храном.[17][18] Сматра се да је раст броја случајева тровања храном допринео већој популарности сушилица за салату.[16]

Сушење салате је важно и због тога што уље и разни додаци не приањају добро уз листове салате ако постоји вишак воде. Зелена салата која остане у води дуже време ће бити млитава и крхка.

Сушилица може послужити и за прање салате. Листови се стављају у унутрашњу корпу, а у спољашњу посуду се сипа вода. Салата се затим меша и оставља да стоји неко време пре него што се вода проспе. Овај процес се понавља неколико пута све док не нестане видљивих трагова прљавштине. Након тога се салата суши и вади из корпе.[10][19]

Сушилице за салату су једноставне за употребу,[12] међутим због своје величине и ригидног облика могу заузимати превише простора и бити тешке за чување и складиштење.[2][12] Неки модели су мање стабилни и могу захтевати додатно учвршћивање при употреби.[12]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е Hevrdejs, Judy (19. 7. 1979). „Salad dryers are selling well”. Lakeland Ledger. section 11E. Приступљено 12. 12. 2011. 
  2. ^ а б Hunt, Mary (12. 9. 2003). „Simple salad, no spinner required”. Herald-Journal. section C6. Приступљено 12. 12. 2011. 
  3. ^ а б в г д ђ е Hevrdejs, Judy (19. 7. 1979). „Stores can't keep salad dryers in stock”. Lakeland Ledger. section 9E. Приступљено 12. 12. 2011. 
  4. ^ Franey, Pierre (25. 2. 1982). „New device spin-washes salad greens as well as drying them”. Lakeland Ledger. section 12E. Приступљено 12. 12. 2011. 
  5. ^ а б „Slaves Are In French Kitchens”. The Altus Times-Democrat. 17. 9. 1972. section 5B. Приступљено 12. 12. 2011. 
  6. ^ „Patent USD228222 - SALAD DRYER - Google Patents”. Google.com. 2. 8. 1971. Приступљено 12. 12. 2011. [мртва веза]
  7. ^ „Patent US3753297 - HOUSEHOLD DRYING MACHINE - Google Patents”. Google.com. Приступљено 13. 12. 2011. [мртва веза]
  8. ^ „Moulinex S.A. - Company History”. Fundinguniverse.com. Приступљено 13. 12. 2011. 
  9. ^ „Patent USD241495 - Google Patents”. Google.com. 14. 11. 1974. Приступљено 13. 12. 2011. [мртва веза]
  10. ^ а б в г Sobey, Ed (2010). The Way Kitchens Work: The Science Behind the Microwave, Teflon Pan, Garbage Disposal, and More. Chicago Review Press. стр. 142—144. ISBN 978-1-56976-281-3. 
  11. ^ „Patent US3885321 - SHEET CZGF - Google Patents”. Google.com. Приступљено 12. 12. 2011. [мртва веза]
  12. ^ а б в г д ђ Kitchen, Leanne (2008). The Greengrocer. Murdoch Books. стр. 14. ISBN 978-1-74196-200-0. 
  13. ^ а б Vogel, Craig M.; Cagan, Jonathan; Boatwright, Peter (2005). The design of things to come: how ordinary people create extraordinary products. Pearson Prentice Hall. стр. 95. ISBN 978-0-13-186082-7. 
  14. ^ а б Costello, Lauren Braun (2009). The Competent Cook: Essential Tools, Techniques, and Recipes for the Modern At-Home Cook. Adams Media. стр. 76. ISBN 978-1-60550-145-1. 
  15. ^ Sackett, Lou; Gisslen, Wayne; Pestka, Jaclyn (2009). Professional Garde Manger: A Comprehensive Guide to Cold Food Preparation. John Wiley and Sons. стр. 66. ISBN 978-0-470-17996-3. 
  16. ^ а б Katsigris, Costas; Thomas, Chris (2008). Design and equipment for restaurants and foodservice: a management view (3 изд.). John Wiley and Sons. стр. 489. ISBN 978-0-471-76248-5. 
  17. ^ Cerexhe, Peter; Ashton, John (2000). Risky foods, safer choices: avoiding food poisoning. UNSW Press. стр. 62—63. ISBN 978-0-86840-522-3. Приступљено 15. 12. 2011. 
  18. ^ „CDC - Prevention - Listeriosis”. Cdc.gov. Приступљено 15. 12. 2011. 
  19. ^ Bittman, Mark; Witschonke, Alan (2008). How to Cook Everything: 2,000 Simple Recipes for Great Food (2 изд.). John Wiley & Sons. стр. 193. ISBN 978-0-7645-7865-6.