Територијални национализам

Територијални национализам је посебан облик национализма који се заснива на територијалном схватању нације као политичке заједнице свих становника одређене територије. Поборници територијалног национализма се залажу за изградњу специфичног националног идентитета, заснованог на оним идентитетским категоријама које су препознате као најпогодније за спровођење политичког обједињавања целокупног сановништва на одређеној територији. У том смислу, заговорници територијалног национализма посматрају националну државу као израз колективне суверености целокупног становништва на одређеној територији.^[1][2]

У политичкој теорији и пракси, територијални национализам се јавља у неколико облика и видова, који се међу собом знатно разликују, не само по својим основним идеолошким усмерењима, већ и по својим организационим карактеристикама и конкретним политичким стратегијама, а такође и по избору метода за остваривање својих циљева. У том смислу, територијални национализам се може јављати са различитим идеолошким предзнацима (левичарски, центристички, десничарски), а такође може представљати и посебну компоненту у склопу различитих политичких пројеката, не само демократских, већ и ауторитарних, односно тоталитарних.^[3][4][5]

Територијална нација

Различити видови територијалног национализма се према политичком нивоу деловања могу поделити у две основне скупине. Прву скупину чине они облици територијалног национализма који су присутни на нивоу суверених држава, с тим што у појединим државама територијални концепт нације представља саставни део званичне државне идеологије (САД), док је у другим државама присутан само у облику политичког програма који заступају поједине странаке и покрети. Другу скупину чине неки специфични облици територијалног национализма, који се јављају на регионалном нивоу, а најчешће су присутни у оним областима у којима постоји тежња ка добијању или проширивању политичке аутономије, односно у областима које теже ка изградњи сопствене државности и стицању пуног политичког и националног суверенитета. Карактеристичне примере за такве облике територијалног национализам представљају баварски регионални национализам у Немачкој и квебечки регионални национализам у Канади.^[6][7]

Варијантни облици територијалног национализма се такође разликују и по односу према традиционалним друштвеним категоријама, као што су етничка или религијска припадност. Поједини облици територијалног национализма се заснивају на плуралистичком концепту нације, који је утемељен на либералним традицијама грађанског национализма. Поборници таквог усмерења сматрају да је територијални концепт нације могуће остварити на плуралистичким, либералним и грађанским основама, путем постепеног изграђивања заједничког државно-политичког идентитета, уз пуно уважавање традиционалних етничких, језичких, религијских и других посебности које постоје на одређеној територији. На другој страни, постоје и сасвим другачији облици територијалног национализма, који се заснивају на интегралистичком поимању нације. Поборници интегралистичког усмерења сматрају да национални идентитет није могуће изградити без радикалног раскида са традиционалним етничким, религијским и другим поделама, које се доживљавају као главна препрека у изградњи обједињеног (интегралног) националног идентитета. У том смислу, интегралистички облик територијалног нацонализма се непосредно сукобљава са начелима на којима почивају неки други облици национализма, као што су етнички национализам и религијски национализам.^[8][9][10]

Види још

• Национализам
• Грађански национализам
• Етнички национализам
• Религијски национализам
• Југословенски интегрализам
• Босански интегрализам
• Национална држава
• Територијална аутономија

Референце

1. Hobsbaum 1996.
2. Гелнер 1997.
3. Stupar 1997, стр. 23-40.
4. Бодрожић 2012, стр. 81-96.
5. Бељинац 2013, стр. 101-119.
6. Nimni 2007, стр. 345-364.
7. Hepburn 2010.
8. Нилсен 2001, стр. 143—154.
9. Vrcan 2006.
10. Миљковић-Матић 2007, стр. 871—879.

Литература

• Baram, Amatzia (1990). „Territorial Nationalism in the Middle East”. Middle Eastern Studies. 26 (4): 425—448. 
• Бељинац, Никола (2013). „Патриотска приврженост за плурална друштва од либералног национализма ка уставном патриотизму” (PDF). Синтезис. 5 (1): 101—119. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 08. 2019. г. Приступљено 10. 06. 2019. 
• Бодрожић, Ђуро (2012). „Нација на западу: Порекло и суштина западноевропског национализма” (PDF). Политичка ревија. 31 (1): 81—96. 
• Vrcan, Srđan (2006). Nacija, nacionalizam, moderna država: Između etnonacionalizma, liberalnog i kulturnog nacionalizma ili građanske nacije i postnacionalnih konstalacija (PDF). Zagreb: Golden marketing. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2019. г. Приступљено 10. 06. 2019. 
• Гелнер, Ернест (1997). Нације и национализам. Нови Сад: Матица српска. 
• Zgodić, Esad (2008). Ideja bosanske nacije i druge teme. Sarajevo: Zalihica. 
• Zgodić, Esad (2012). Teritorijalni nacionalizam: Ideologija, zlotvorstvo i alternative. Sarajevo: Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava. 
• Миљковић-Матић, Јелена (2007). „О етничкој и грађанској компоненти појма нације”. Политичка ревија. 14 (2-4): 871—879. 
• Нилсен, Кај (2001). „Културни национализам, ни етнички, ни грађански”. Нова српска политичка мисао. 8: 143—154. 
• Nimni, Ephraim (2007). „National-Cultural Autonomy as an Alternative to Minority Territorial Nationalism”. Ethnopolitics. 6 (3): 345—364. 
• Paterson, Lindsay (2000). „Civil Society: Enlightenment Ideal and Demotic Nationalism”. Social Text. 18 (4): 109—116. 
• Stupar, Milorad (1997). „O pojmu građanina - nacionalizam vs. kosmopolitizam”. Filozofija i društvo: Zbornik radova. 11: 23—40. Архивирано из оригинала 24. 09. 2019. г. Приступљено 10. 06. 2019. 
• Hobsbaum, Erik (1996). Nacije i nacionalizam od 1780: Program, mit, stvarnost. Beograd: Filip Višnjić. 
• Hepburn, Eve (2010). Using Europe: Territorial Party Strategies in a Multi-level System. Manchester: Manchester University Press. 
• Šuvar, Stipe (1986). Svi naši nacionalizmi. Valjevo: Milić Rakić.