Хвосно

Хвосно (арх. Хвостно) је историјска и географска област која обухвата северни део Метохије (првенствено подручја данашњих општина Пећ, Исток и Клина, на Косову и Метохији). Стара хвостанска област богата је средњовековним споменицима, првенствено манастирима и црквама које су изградили српски краљеви и локална властела. Назив Хвосно изведен је из старословенске речи хвост, која значи „дебело дрво”, вероватно због густих шума које су у ранијим временима покривале ту област, са околним планинама. Према другом објашњењу, словенска реч хвост потиче од имена неке врсте траве која је расла у Метохији. Могућа је веза назива и са именом Косово, пошто је у Хрисовуљи цара Василија тај крај споменут под назовом Хосонон (грч. Χοσονον). У хвостанској области рођен је свети Петар Коришки, а у изворима се среће и појам Диоклитија хвостанска.^[1]

Историја

Област Хвосно била је насељена Србима у 6. веку за време масовних словенских миграција на Балканско полуострво. У 9. и 10. веку је део српске државе династије Властимировића. Након пада династије Властимировић, Хвосно је вероватно пало под бугарску влашћу, а после пада Бугарског царства 1018, дошао је под византијску управу за наредна два века. Хвосно се први пут помиње као Χоσνоς (Хоснос) у 1018. као место под јурисдикцијом епископа Призренског у три повеље цара Василија II, (под управом Охридске архиепископије).

У другој половини 12. века српски велики жупан Стефан Немања је успео да добије независност од Византије и територија под управом српског жупана почиње да се шири и на Хвосно између осталих византијских територија. Хвосно се помиње у житијима Светог Симеона, написане између 1201. и 1208. од стране његовог сина и првог српског архиепископа Светог Саве, као један од округа који је српски велики жупан Стефан Немања (Свети Симеон) освојио од Византије од 1180 и 1190.

Из житија Светог Саве:

Јер нека је знано свима нама и другима, да Бог, који твори људима на боље, не хотећи људске пропасти, постави овога ваистину приблаженога господина нам и оца, овога самодржавнога господина, нареченога Стефана Немању, да царује свом српском земљом. И пошто је обновио очеву дедовину и још више утврдио Божјом помоћу и својом мудрошћу даном му од Бога, и подиже пропалу своју дедовину и придоби од поморске земље Зету са градовима, а од Рабна оба Пилота, а од грчке земље патково, све Хвосно и Подримље, Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глбочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу. То све мудрошћу и трудом својим све ово придоби што му је припадало од српске земље, а одузето му некада насиљем од своје дедовине.

Хвостанска епархија и Манастир Богородице Хвостанске

Манастир Богородица Хвостанска налази се у подножју Мокре планине, у близини села Врела, 20 km северно од Пећи. Од средњег века ово подручје је такође познат као Хвосно. Најраније зграде на овој локацији потичу из средине 6. века. После византијског периода, када регион Хвосно постаје део новоосноване српске краљевине у 12. веку многе нове цркве су изграђене. Рушевине византијске базилике је обновљено у трећој деценији 13. века, а нови храм Пресвете Богородице је саграђен са суседним манастирским зградама. Црква је назван Мала Студеница или Студеница Хвостанска јер асоцира на чувени српски православни манастир Студеница, у централној Србији, који саграђен у сличном архитектонским стилу.^[2]

Почевши од 1219. године, када је створена аутокефална Српска архиепископија, за област Хвосна створена је посебна Хвостанска епископија, чији су јерарси након проглашења Српске патријаршије (1346) добили и почасни наслов митрополита. Седиште хвостанских епископа и потоњих митрополита налазило се управо у Манстиру Богородице Хвостанске. Поновни процват духовне и уметинчке активности на подручју ове епархије забележен је у другој половини 16. века.^[3]^[4]^[5]

Хвостанска епархија и њен катедрални манастир тешко су пострадали крајем 17. века, у време Велике сеобе Срба (1690) под патријархом Арсенијем III, а епархијско подручје је након тога прикључено средишњој (патријаршијској) епархији са седиштем у Пећком манастиру.^[2]

Пошто је манастир био напуштен, локални Албанци (последњих деценија) из села Врело су почели да користе камен из ове цркве, тако да цео комплекс пропада брзо, слично као и са манастиром Светих архангела код Призрена.

Остаци манастирског комплекса су истражени у 1930. и од 1966. до 1970, када су спровдени конзерваторски радови спрови на остацима цркве. Поред цркве, пронађени су конак, манастирска трпезарија и други објекти.

У новијој историји СПЦ викарни епископи патријарха српског носе титулу хвостанског епископа.

Види још

Референце

^ Шкриванић 1970, стр. 331-336.
^ ^а ^б Кораћ 1976.
^ Богдановић 1981, стр. 317-320.
^ Јанковић 1985.
^ Јањић 2009, стр. 183-194.

Литература

Алексић, Владимир; Копривица, Марија (2019). „Територијални обим епископија Српске цркве на почетку XIII века”. Црквене студије. 16 (2): 57—85.
Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
Ивановић, Милан (2013). Метохија: споменици и разарања. Нови Сад; Београд: Прометеј; Службени гласник.
Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт.
Јањић, Драгана (2009). „Подаци за историју Хвостанске епархије” (PDF). Баштина (26): 183—194.
Калић, Јованка (2013). „Епископски градови Србије у средњем веку” (PDF). Зборник радова Византолошког института. 50 (1): 433—447.
Копривица, Марија (2017). „Записи и печати хвостанских митрополита у рукописној књизи Дечанских хрисовуља”. Натписи и записи. 3: 45—52.
Кораћ, Војислав (1976). Студеница хвостанска. Београд: Институт за историју уметности.
Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century” (PDF). Старинар. 51 (2001): 171—184.
Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
Тричковић, Радмила (1980). „Српска црква средином XVII века”. Глас САНУ. 320 (2): 61—164.
Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
Шкриванић, Гавро А. (1970). „Хвостно у средњем веку”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 11 (1): 331—336.

Спољашње везе

[FOOTNOTEШкриванић1970331-336-1] Шкриванић 1970, стр. 331-336.

[FOOTNOTEКораћ1976-2] а ^б Кораћ 1976.

[FOOTNOTEБогдановић1981317-320-3] Богдановић 1981, стр. 317-320.

[FOOTNOTEЈанковић1985-4] Јанковић 1985.

[FOOTNOTEЈањић2009183-194-5] Јањић 2009, стр. 183-194.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]