Чарлс Грин (астроном)

Чарлс Грин
Лични подаци
Датум рођењадецембар 1735
Место рођењаСвинтон, Јоркшир, Енглеска
Датум смрти29. јануар 1771.(1771-01-29) (35/36 год.)
Место смртина мору,
Научни рад
Пољеастрономија
Познат попроучавању транзиције Венере

Чарлс Грин (1735—29. јануар 1771) је био енглески астроном, познат по задатку од стране Краљевског друштва 1768. године да покрене експедицију на Пацифику ради посматрања транзита Венере.

Детињство и образовање

[уреди | уреди извор]

Рођен 1735. године, Грин је био најмлађи син Џошуе Грина, напредног фармера који је живео близу Свинтона у Јоркширу. Школовао се у школи у близини Данске улице у Сохоу у Лондону, коју је водио његов најстарији брат, Џон Грин, где је Чарлс Грин чак био и сарадник у настави,[1] где је наставио студије астрономије пре него што се придружио колективу Краљевске астрономије Гринич 1760. године.[2]

Каријера на пољу астрономије

[уреди | уреди извор]

Грин се запослио као Асистент Краљевског астронома, Џејмса Бредлија, наследивши астронома Чарлса Мејсона који је позицију напустио да би се придружио експедицији на рту Добре Наде да би осматрао транзицију Венере 1761. године. Накод Бредлијеве смрти 1762. године, Грин је остао асистент Бредлијевом наследнику Натанијелу Блису. Због Блисовог лошег здравља, већи део практичног рада и опсервација пало је на Грина у то време.

Године 1763. је Грин, заједно са астрономом Невилом Маскелином добио наређење од Одбора за лонгитуду да отпутује на Барбадос и надгледа тестирање H4 хронометра Џона Харисона, који се такмичио за награду Одбора за лонгитуду, награду коју додељује британска влада. Њихова задужења, након што су приспели на Барбадос и док су ишчекивали долазак хронометра, су посдразумевала утврђивање локалне лонгитуде и посматрање Галилејевих сателита Јупитера,[3] а након доласка механизма, упоређивање резултата хронометра са њиховим астрономсским опсервацијама да би проценили тачност механизма. На путу ка Барбадосу, овај двојац је такође користио своја посматрања ради утврђивања тачности методе лунарне удаљености,[2][4] Маскелинов метод проучавања лонгитуде брода на мору. Почела је расправа између Маскелина и Вилијама Харисона, у коју су увукли и Чарлса Грина, пошто је Харисон сматрао да је Маскелин био лош посматрач, те да је био супарник његовог оца за освајање награде Одбора за лонгитуду. Постигнут је компромис, при чему је Харисонов механизам преузет од стране Маскелина и Грина.[3]

Гринов повратак у Енглеску на јесен 1764. године поклопио се са смрћу Натанијела Блиса; Грин се вратио у Грининч да би наставио Блисов рад све до постављања новог Краљевског астронома, Невила Маскелина.[4][5] Грин му је кратко био асистент, али је напустио Гринич због неслагања са својим новим надређеним. Године 1768. је добио наређење од стране Краљевског друштва да прати капетана Џејмса Кука на његовом путовању да би посматрао транзицију Венере;[5] упркос њиховог претходног неслагања, Маскелин га је предложио за овај посао.

Путовање "Ендевора" и транзиција Венере

[уреди | уреди извор]
Цртежи транзиције Венере из 1769. године које су направили капетан Џејмс Кук и Чарлс Грин .

Грин се придружио Куковом првом путовању 1768. године, у пратњи слуге. Грин је био један од двојице званичних астронома послатих у име Краљевског друштва да посматрају транзицију Венере; други је био сам капетан Кук, који је био врло способан посматрач.[6] Друштво је обезбедило инструменте за експедицију, међу којима су нашли и два рефлектора - оптичка телескопа које је саградио Џејмс Шорт, два сата и астрономски квадрант; придодат им је и телескоп Данијела Соландера и морнарички телескоп.[6]

Експедиција је пристигла на Тахити, месту одабраном за посматрање транзиције, 11. априла 1769. године. Успостављен је камп и астрономска опрема је постављена до почетка маја. Од велике важности за Грина је било прорачунавање тачног положаја локације, коју је прорачунао користећи се лунарним методом и посматрањем Јупитерових месеца.

Дан транзиције, 3. јун, је био леп дан, те је транзиција била видљива у потпуности. Иако је Кук из предострожности послао две групе на оближња острва, главно посматрање је извршено из кампа, где су Грин, Кук и Соландер самостално забележили времена транзиције.

Критика Грина и њехових опсервација

[уреди | уреди извор]

Због Гринове смрти на повратку са експедиције, посао сабирања и анализирања његових резултата је пало на Кука, а затим на Невила Маскелина. Кук је признао да Гринови резултати нису били организовани када их је прегледао након Гринове смрти, а нека времена су непоуздано забележена по различитим папирима овог астронома.[6] Краљевски астроном је критиковао Гринов рад, посебно опсервције ради прорачунавања положаја кампа[7]

Пут кући и Гринова смрт

[уреди | уреди извор]

Након одласка са Тахитија, експедиција је наставила ка југозападу, узевши у обзир да је Кук имао даља задужења да испита детаљније јужни део Пацифика. Експедиција је стигла до Новог Зеланда у октобру 1769. године, што је Грину пружило шансу да посматра транзицију Меркура са копна. Грин је успешно посматрао транзицију 9. новембра, а залив где су крочили на копно 3. новембра је назван залив Меркура.[8]

По доласку у Аустралију, и током Куковог путовања обалом, именовао је једно острво, острво Грин, у част овог астронома у јуну 1770. године.[5][9] Грин се до тада већ био разболео.[10]

Брод је морао да крене ка Џакарти ради поправка, где се Грин заразио дизентеријом, и умро 29. јануара 1771. године, дванаест дана након што је брод напустио луку.

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Грин је оженио Елизабет Лонг у марту 1768. године у Лондону. Његова сестра Мери се удала за астронома Вилијама Велса, који је био део експедиције Краљевског друштва у залив Хадсон ради посматрања транзиције Венере 1769. године, те је заменио Грина на Куковом следећем путовању.[11][12]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Велс, Венди (2008). „Истраживање Џарлса Грина након Киписа”. Куков унос. Друштво Капетана Кука. 31 (1): 32. 
  2. ^ а б Кипис, Ендру (1789). Живот капетана Џејмса Кука, Издање 1. стр. 209—213. 
  3. ^ а б Бурже, Мари-Ноел; Лицоп, Кристијан; Сибум, Хајнц Ото, ур. (2002). „Путовања и опити Харисоновог хронометрае”. Инструменти, путовање и наука: Тачне белешке од седамнаестог до двадесетог века. Рутлеџ. стр. 84—86. ISBN 978-0-415-27295-7. 
  4. ^ а б Хиџит, Ребека (2011). „Чарлс Грин, Асистент Гриничке краљевске опсерваторије и заменик Краљевског астронома”. Краљевски музеји Гринич. Архивирано из оригинала 10. 08. 2012. г. Приступљено 06. 6. 2012. 
  5. ^ а б в Морис, Маргарет. „Човек без лица - Чарлс Грин”. Друштво Капетана Кука. Приступљено 07. 6. 2012. 
  6. ^ а б в Орчистон, Вејн (2004). „Експедиција Џејмса Кука на Тахити из 1769. године ради посматрања транзиције Венере”. Интернационална астрономска унија. 
  7. ^ Хатон, Чарлс; Шо, Џорџ; Пирсон, Ричард, ур. (1809). Филозофске трансакције Краљевског друштва Лондона, of the Royal Society of London, од оснивања, 1665. године, до 1800. године: 1770-1776. К. и Р. Болдвин. стр. 173—178. „Опаска: Морамо признати да су резултати ових опсервација, већину којих је направио господин Грин, различити међусобно више него што би требало, или да су они које су учинили други посматрачи са квадрантима истих величина и учињени од стране истих аутора, због којих ја ни не знам како да их опишем. (Невил Маскелин)” 
  8. ^ Биглхол, Џон Каут (1974). Живот капетана Џејмса Кука. А. и К. Блек. стр. 204—205. ISBN 978-0-7136-1382-7. 
  9. ^ „Острво Грин”. Sydney Morning Herald. 08. 2. 2004. Приступљено 09. 6. 2012. 
  10. ^ Даркин, Џон. „9”. Од Кука до осуђеника: Авантуристичко путовање, Злочин и откриће. Егзил издаваштво. стр. 55. ISBN 978-1877437083. 
  11. ^ Велс, Венди. „Прво путовање Вилијама Велса”. Cook's Log. Друштво капетана Кука. Приступљено 10. 09. 2009. 
  12. ^ „Вилијам Велс”. Ијан Ридпат. Приступљено 06. 8. 2009. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]