| Dimitrije Matić | |
|---|---|
| Biografske informacije | |
| Rođenje | 18. 8. 1821. Ruma, Austrijsko carstvo |
| Smrt | 17. 10. 1884. (dob: 63) Beograd, Kraljevina Srbija |
Dimitrije Matić (Ruma, 18. avgust 1821 — Beograd, 17. oktobar 1884) je bio doktor filozofije, ministar prosvete, ministar pravde, zastupnik ministra inostranih dela, predsednik Društva srpske slovesnosti, član Državnog saveta, član Kasacionog suda, profesor Liceja, predsednik Skupštine.
Rođen je u Rumi 18. avgusta po starom odn. 30. avgusta po novom kalendaru 1821. godine od oca Ilije i majke Spasenije. Spasenija je rođena Jovanović, tetka ekonomiste i političara Vladimira Jovanovića. Osnovnu školu je završio u Rumi, gimnaziju je počeo u Sremskim Karlovcima a nastavio u Kragujevcu.[1] Školovanje je nastavio na Liceju u Kragujevcu gde je diplomirao 1841. Zaposlio se 1841. kao činovnik u Beogradu. Zaslugom prote Mateje dobio je stipendiju i otišao na studije filozofije u Berlin i prava u Hajdelberg u Nemačkoj. Promovisan je za doktora filozofije 1847. u Lajpcigu. Od 1848. do 1851. je radio kao profesor građanskog i državnog prava na Liceju u Beogradu. Sekretar Apelacionog suda postao je 1851. godine, zatim načelnik spoljnog odeljenja Kneževe kancelarije od 1855, i član Kasacionog suda od 1858. godine.
Ministar prosvete bio je od 22. oktobra/3. novembra 1859. do 20. marta/1. aprila 1860. u Vladi Cvetka Rajovića. Na tom mestu ga je nasledio Ljubomir Nenadović do 27. oktobra/8. novembra 1860. u istoj Vladi. Član Kasacionog suda postao je ponovo 12. novembra 1860. Glavni sekretar Državnog saveta bio je od 29. decembra 1862. do 1866. godine. Od 23. septembra/5. oktobra 1868. do 10/22. avgusta 1872. bio je ministar prosvete i crkvenih dela u Vladama Đorđa Cenića i Radivoja Milojkovića. Za to vreme 1868-1872 bio je i zastupnik, vršilac dužnosti, ministra inostranih dela.[2]
Od 1872. je bio član Državnog saveta. Bio je ministar pravde Srbije od 1/13. oktobra 1878. do 5/17. decembra 1879. u Vladi Jovana Ristića. Bio je predsednik Skupštine Srbije od 1878. Taj saziv Skupštine je ratifikovao Berlinski ugovor iz 1878. godine.[3]
Kao ministar prosvete otvorio je prvu učiteljsku školu u kneževini Srbiji, u Kragujevcu 27. januara 1871. godine.[4]
Redovni član Društva srpske slovesnosti postao je 1. avgusta 1848. Predsednik ovog društva bio je od 22. oktobra 1859. do 29. marta 1860, po položaju kao ministar prosvete. Potpredsednik je bio 1863. Ukidanjem Društva srpske slovesnosti i osnivanjem Srpskog učenog društva postao je njegov počasni član od osnivanja 29. jula 1864. Redovni član Srpskog učenog društva postao je 6. februara 1869.[5]
Bavio se prevođenjem, tako su 1844. objavljena dva njegova prevoda „Marko Aurelije, car rimski“ Ignaca Aurel Feslera (COBISS) i „Pohvala Marku Aureliju“ Tome Kempijskog (COBISS). Ovi prevodi su imali druga izdanja redom 1863. i 1882. godine. Preveo je „Mašatovu malu francusku gramatiku“ 1854. godine (COBISS). Osim toga u obliku prerađenog prevoda štampao je „Nauku o vaspitanju“ Gustava Adolfa Rikea u tri dela 1866–1868, i „Istoriju filozofije“ po Albertu Švegleru u dva dela 1865. godine. Napisao je: „Objašnjenje Građanskog zakonika“ u tri knjige 1850–1851, ukupno 1291 strana (COBISS), „Javno pravo Knjažestva Srbije“ 1851. godine (COBISS), „Načela umnog državnog prava“ 1851. godine (COBISS) za koju postoji savremeno izdanje iz 1995. godine (COBISS). Dnevnik iz perioda studiranja u Nemačkoj objavljen je pod naslovom „Đački dnevnik 1845-1848“ i štampan 1974. godine.(COBISS)
Bio je oženjen i imao troje dece, sina i dve kćerke. Sin je bio sanitetski pukovnik dr Stevan Matić, kći Jelena bila je udata za pukovnika Iliju Čolak-Antića, a kći Persida za generala Dimitrija Đurića.[6]
Dimitrije Matić je umro u Beogradu 17. oktobra 1884. godine.
Njegovu doktorsku disertaciju otkrio je u arhivi Lajpciškog univerziteta filozof Slobodan Žunjić 2010. godine.[7]