Meri En Miler (engl. Mary Ann Müller; 1819. ili 1820—18. jul 1901) bila je novozelandska aktivistkinja za ženska prava, uključujući i žensko pravo glasa. „Rečnik novozelandskih biografija“ (engl. Dictionary of New Zealand Biography) nazvao ju je „pionirkom novozelandskog sufražetskog pokreta.[1]
Rođena je u Londonu 1819. ili 1820. godine, a preselila se na Novi Zeland 1849. sa svoja dva sina, mada nije poznato da li je bila udovica ili je ostavila svog supruga zbog njegove okrutnosti. Dve godine radila je kao učiteljica u Nelsonu, a zatim se udala za hirurga Stivena Lana Milera, koji je takođe bio britanski imigrant. Poznato je da je njen prethodni muž preminuo pre nego što je stupila u novi brak.[1]
Godine 1864. upoznala je britansku aktivistkinju za ženska prava Mariju Raj, koja je u to vreme posetila Novi Zeland, nakon čega je Milerova počela da se interesuje za aktivnosti feminističkih pokreta u Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Američkim Državama. Takođe je počela da piše članke koji su se bavili temom ženskih prava koje je njen prijatelj Čarls Eliot, urednik novina „Nelson Egzaminer“ (engl. Nelson Examiner) objavljivao u svom listu. Pisala je pod pseudonimom Femina (fr. Fémmina), prvenstveno zbog toga što se njen suprug, koji je bio lokalni političar, protivio njenim stavovima.[1]
Godine 1869. objavljuje „Apel muškarcima Novog Zelanda“ (engl. An appeal to the men of New Zealand), prvi pamflet ikada objavljen na Novom Zelandu, koji se bavio temom ženskog prava glasa. Milerova je iznela stav da je neophodno ženama dati pravo glasa kako bi doprinele napretku društva. Takođe je tražila ukidanje diskriminacije u zakonodavnom sistemu i apelovala na članove parlamenta da podrže borbu za žensko pravo glasa. Kako navodi „Enciklopedija Novog Zelanda“ iz 1966. njen pamflet je „doveo do značajnog interesovanja u Novom Zelandu i u inostranstvu.“[2] Dobila je pismo podrške i čestitke od Džona Stjuarta Mila. Iako zbog političkog položaja svog muža Milerova nije bila u mogućnosti da se javno bavi aktivizmom, sastala se sa Vilijamom Foksom kako bi u privatnosti govorili o njenim stavovima. Kako navodi Bruklinski muzej, mnoge od njenih ideja sadržane su u „Aktu o imovinskim pravima žena“ (engl. Married Women's Property Act) iz 1870.[3]
Otkrila je svoj pravi identitet tek 1898. godine, sedam godina nakon suprugove smrti. Umrla je tri godine kasnije u Blenimu.[1]