Medo (Orsat) Pucić (tal. Orsatto Pozza [orˈsatto ˈpottsa]; Dubrovnik, 12. marta 1821. – Dubrovnik, 30. juna 1882.), srpski pesnik, književnik, naučnik i političar.
Rođen je 12. marta 1821. u Dubrovniku, od oca Marka i majke Mandalijene Bundicere, u jednoj od poslednjih plemićkih porodica. Austrijsko plemstvo je dodelio car Leopold, Matiji Puciću i njegovim potomcima, i to grofovski naslov sa pridevom "zagorski", 1688. godine. U domaćoj literaturi nekada se pominje titula knez, a nekada grof, uz njegovo ime.
Prava je završio u Beču. Bio je komornik na dvorovima u luci Parmi, neko vreme proveo u Zagrebu. Često je putovao po mnogim zemljama Evrope. Kao učenik Jana Kolara bio pristalica slovenskih ideja.
Bio je vaspitač mladog kneza Milana Obrenovića u Beogradu, u periodu 1868-1874.
Vladimir Ćorović ga pominje u svojoj "Istoriji srpskog naroda" i kaže da je bio "čovek čestit i dobronameran ali prilično komotan".
Poeziju je počeo pisati 1840. godine. Prvi stihovi su mu bili lirski i romantičarski, zatim se njegov stil sve više približavao narodnom.
Njegova najznačajnija dela su:
Njegove dve pesme su ušle u poznatu "Antologiju srpskog pesništva" (priredio Miodrag Pavlović), to su pesme More i Život.
Zapazio je talenat mladog slikara Vlaha Bukovca i savetovao ga da pođe u Parizu na dalje školovanje.
Svoje stihove je pisao i na italijanskom jeziku i bavio se prevođenjem na italijanski, npr. preveo je delove Gundulićevog "Osmana". Za dela na italijanskom koristio je potpis Orsatto Pozza.
Poslednjih 10 godina života je proveo u Dubrovniku baveći se poezijom, istorijskim studijama i publicistikom. U Dubrovniku pored morske obale postoji šetalište Meda i Nika Pucića.
Umro je 30.juna 1882. u Dubrovniku.