Prevara ili prijevara predstavlja namjerno obmanjivanje jedne ili više osoba u svrhu sticanja imovinske koristi. Kao takva predstavlja jedan od instituta građanskog prava, odnosno krivično djelo.
Prevara predstavlja jedan institut obligacionog prava.
Prevara se naziva i kvalifikovanom ili izazvanom zabludom. Ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora postoji prevara.
Prevara u sebi sadrži dva elementa:
1. nameru jednog ugovornika da drugog izazove ili održi u zabludu kod lica da bi ovo zaključilo ugovor.
2. formiranu pogrešnu predstavu na strani drugog ugovornika.
Nameru lica koje čini prevaru treba razumeti kao njegovu svest da će radnje koje je preduzeo izazvati zabludu kod drugog lica. Ona se realizuje putem radnji ili postupaka koji proizlaze iz aktivnog ili pasivnog ponašanja lica koje čini prevaru (npr. lažno uveravanje da stvar poseduje određeni kvalitet ili pak prikrivanje činjenica koje bi bile odlučne za donošenje odluke na strani lica u zabludi, a pasivno ponašanje postoji u slučaju kada jedno lice primeti kod drugog lica zabludu ali ništa ne učini da je otkloni).
Dok se zabluda uzima u obzir kao razlog poništaja samo ako je bitna, kod prevare uzrok ništavosti postoji i kada izazvana zabluda nije bitna. Nije potrebno da je u pitanju bitna zabluda ali je potrebno da je prevara bitna za zaključenje ugovora.
Naknada štete može se tražiti nezavisno od poništenja ugovora. Moguće je da prevareni naknadu štete zahteva i ako je ugovor poništen kao i kad nije.
Ukoliko ugovor ostaje na snazi nesavesna strana dužna da naknadi štetu koju lice usled toga trpi.
I prevarna radnja trećeg može imati posledice na ugovor. U našem pravu prevara utiče na sam ugovor ukoliko je druga ugovorna strana u vreme zaključenja ugovora znala ili morala znati za prevaru trećeg lica.
Ali kada je u pitanju dobročin ugovor prevara trećeg lica će uvek biti razlog ništavosti ugovora (bez obzira da li je druga strana znala ili morala znati za prevaru).
Ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.
(2) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini samo u nameri da drugog ošteti, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.
(3) Ako je delom iz st. 1. i 2. ovog člana pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi četristo pedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.
(4) Ako je delom iz st. 1. i 2. ovog člana pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina. [1]
Cilj prevare je obično materijalna korist, ali može biti i nešto drugo, na primer: osveta, suzbijanje konkurencije, zavist, itd.
Sve prevare se zasnivaju na naivnosti žrtava i vešto razrađenim varkama prevaranata koji nude brzu zaradu, izlečenje, zaposlenje, uslugu preko veze. Neke žrtve nasedaju iz pohlepe, druge iz saosećanja prema prevarantu koji je navodno u nevolji, treće da bi se izvukle iz loše finansijske situacije, neke opet da bi izlečile bolesnu osobu.
Prevarant nagoveštava žrtvi mogućnost da bez mnogo truda i ulaganja dođe do novca ili predmeta velike vrednosti. U sitnim, uličnim, prevarama se traži novac za gorivo, prevoz ili lek, a za uzvrat se nudi predmet navodno velike vrednosti, recimo prsten ili sat, koji je, naravno bezvredan. U većim i komplikovanijim prevarama, od žrtve se traži novac za početni kapital ili za učešće u finansiranju nekog posla. Često taj "posao" nije baš po zakonu, ili je u "sivoj zoni", ali prevarant uverava žrtvu da niko neće biti oštećen, da rizik za nju ne postoji i da je to prilika kakva se ukazuje "jednom u životu". Nakon što dobije novac, prevarant nestaje bez traga, a ako žrtva može da ga identifikuje, on je često nakon nekog vremena obaveštava da je stvar propala, a uloženi novac izgubljen. Kako je navodni posao bio nelegalan, žrtva se plaši da se obrati policiji ili da tuži prevaranta.
Iako su prevaranti skloni tvrdnjama da njihovi zločini nisu nasilni i da im žrtve same daju novac, to nije baš tako, posebno u slučajevima nadrilekarstva. U Beogradu je 2009. godine uhapšen Nenad Brkić,[2] koji se predstavljao kao doktor Nenad Roso, i koji je varajući obolele od raka i njihove porodice stekao više od milion evra.[3] Navodni doktor Roso je bio čest gost na raznim televizijskim stanicama, gde je javno reklamirao svoju "nultu terapiju" pomoću ručno pravljenih "aparata" koji je nazvao "rajfov generator".
Prevarama se uglavnom bave profesionalni kriminalci, ali to mogu biti i obični građani koji su dospeli u ozbiljne finansijske probleme, recimo usled nagomilanih dugova, ili lošeg poslovanja, pa pokušavaju da unovče svoj ugled uzimajući novac od osoba koje su im ukazale poverenje. Ovakvi ljudi su u većini slučajeva svesni da postoji velika verovatnoća da neće uspeti da vrate novac.[4]
Prevare se, ako nisu krajnje očigledne, prilično teško otkrivaju i dokazuju, jer ih građani ne prijavljuju - što iz straha da su saučesnici u nečemu nedozvoljenom - što iz ubeđenja da su sami krivi zbog svoje lakovernosti i naivnosti.
Jedna od najpoznatijih Internet prevara, prozvana "Nigerijskom" jer potiče iz te zemlje.
Žrtva, navodno greškom, dobija e-poruku u kojoj se otkriva kako prevarant ima saznanje o ogromnoj sumi novca - od nekoliko miliona do nekoliko desetina miliona dolara, funti, franaka ili evra - na računu u banci u Africi, čiji je vlasnik mrtav. Prevarant tvrdi da iz nekog razloga nije u stanju da sam dođe do tog novca, ali da je to moguće uz pomoć osobe sa strane i da je spreman da toj osobi da određen procenat za tu uslugu.
Žrtva treba samo da plati troškove otvaranja računa u određenoj banci, ili da plati takse, ili na neki sličan način učestvuje u troškovima. Traženi iznos je obično od nekoliko hiljada, pa do desetak hiljada dolara, franaka, funti ili evra. Mogućnost da prevarant snosi troškove, navodno, ne postoji, jer novac mora da bude uplaćen sa računa osobe koja će podići milionsku sumu. Ova prevara ima mnogo varijacija, pa se od žrtve može tražiti da uplati više manjih suma, a troškovi se potkrepljuju navodnim zvaničnim dokumentima. Ukoliko žrtva uplati traženi iznos, prevarant joj se više nikada ne javlja, a mogućnost da mu se uđe u trag je minimalna.[5]
Na istom principu funkcioniše takozvana "lutrijska prevara", gde se potencijalna žrtva obaveštava o ogromnom dobitku na lutriji.[6]
Poznata u Srbiji po nizu banaka koje su privlačile štediše nerealno visokom kamatom, od kojih su najpoznatije "Dafiment" i "Jugoskandik". U svetu je poznata pod nazivom "Poncijeva prevara" engl. Ponzi’ Scheme, prozvana po svom tvorcu Čarlsu Ponciju engl. Charles Ponzi iz Bostona u Masačusetsu, a često se naziva i "finansijskom kućom od karata". Početkom 20 veka, Ponci je napravio primidalnu šemu koja je garantovala ulagačima dobit od 50% na ulog u poštanskim kuponima. Ponci je u početku isplaćivao obećane uloge sa kamatom, što je privuklo nove ulagače, ali se "piramida" posle određenog vremena srušila, kao što je bio slučaj i sa "Dafimentom" i "Jugoskandikom".
Najnoviji primer ove vrste prevare je piramida Bernarda Lorensa "Bernija" Medofa engl. Bernard Lawrence "Bernie" Madoff, koji je prema zvaničnim podacima od kraja osamdesetih do 2008. oštetio ulagače za 18 milijardi dolara. Po procenama finansijskih stručnjaka ta cifra je znatno veća i premašuje 65 milijardi dolara. Medof je 2009. osuđen na 150 godina zatvora bez prava na pomilovanje.[7]
Mrežni marketing engl. multi-level marketing je piramidalni način prodaje, koji u Srbiji zakonski nije posebno definisan, ali ni moguć jer se kosi sa zakonima o obavljanju trgovinske delatnosti, Zakonom o radu i fiskalnim propisima.
Piramidu kao vid distribucije organizuje proizvođač određene robe, odnosno legalna firma. Proizvođač robe čini vrh piramide a telo i osnovu čine distributeri koji kupuju od njega robu, ambalažu, literaturu, propagandni materijal i sve ostalo što je neophodno za prodaju. Distributeri o svom trošku skladište robu, vrše njen prevoz, prodaju, oglašavanje i sve druge radnje, umanjujući time drastično troškove poslovanja proizvođača robe. Proizvođač je prodao distributeru robu i više ga ne zanima da li je on u stanju da je proda krajnjem kupcu.
Teoretski, distributeri su stimilisani provizijama da regrutuju nove pod-distributere, koji opet, nalaze svoje pod-distributere. Svakome u lancu, firma bi trebalo da isplaćuje provizije za sve koji se nalaze ispod njega. Prevara se sastoji u tome što se provizije uopšte ne isplaćuju, ili se isplaćuju tokom kraćeg vremena, da bi isplata prestala pod nekim izgovorom. Sama zarada od prodaje je suviše mala da bi posao bio isplativ, pa distributeri brzo odustaju od ovog posla. Ovakve firme zapošljavaju veliki broj promotera, stručnjaka za marketing, psihologa i sličnih profila, u cilju konstantnog nalaženja novih distributera. Smatra se da u ovakvim strukturama tek jedan od 20.000 uspe da ostvari značajniji uspeh.
Najpoznatiji primer ovakvog poslovanja je kompanija Herbalajf engl. Herbalife, poznata po proizvodnji kontroverznih dijetetskih suplemenata. Firma Herbalajaf je sa samo 4.000 stalno zaposlenih u celom svetu ostvarila prihod od 2,3 milijarde dolara u 2009. godini. Ova firma je još od svog nastanka 1980. predmet mnogobrojnih tužbi po više osnova: zbog zdravstvenih problema koje su kupcima izazvali njeni proizvodi, neistinitog reklamiranja, kao i zbog neispunjavanja obaveza prema osobama angažovanim u strukturama mrežnog marketinga. Herbalajf sve sporove rešava vansudskim poravnanjima.[8][9][10][11]
Ovo je varijanta pisma koje treba da donese sreću primaocu ukoliko ga iskopira u određenom broju primeraka i pošalje na različite adrese, s tom razlikom što u ovoj verziji učesnici daju novac. I ovde se radi o vrsti piramidalne prevare.
Učesnik igre kupuje pismo od osobe koja već učestvuje u igri. U pismu je određen broj, na primer pet, imena i adresa, kao i adresa organizatora igre. Učesnik treba da uplati određenu, ne mnogo visoku sumu, organizatoru i svim učesnicima sa spiska. Za uzvrat, od organizatora dobija pet novih pisama sa spiskom, u kome je on na poslednjem mestu. Njegov zadatak je da proda sve kopije pisma za isti iznos novim učesnicima. Novi učesnici takođe uplaćuju novac svima sa spiska, pa i njemu. Sa svakim sledećim krugom, ime učesnika se pomera za jedno mesto na spisku, dok na kraju ne bude izbačeno. Kao i u svakoj piramidalnoj prevari, oni koji se ranije uključe, imaju šanse da dođu do prilične sume novca, a oni koji to urade poslednji, gube. Organizator "igre" na ovaj način može da stekne velika sredstava, jer iako je inicijalni iznos mali, broj učesnika može biti ogroman.[12]
Direktni marketing sam po sebi ne predstavlja prevaru, ali se njegovim metodama često služe firme i pojedinci koje posluju na granici legalnog. Kupci se često namerno dovode u zabludu u pogledu uslova pružanja usluge, kvaliteta ili cene ponuđene robe i uslova prodaje. Nude se „besplatne“ promotivne večere, „besplatna“ letovanja „besplatni“ parfemi ili učešća u nagradnim igrama sa velikim dobicima. Potencijalnim kupcima se u prvi mah ne saopštava da su sve te usluge i roba besplatni pod određenim uslovima: na primer, ako kupe proizvode u određenoj vrednosti, plate troškove pakovanja i slanja ili prevoza do letovališta.
Podaci o potencijalnim kupcima se biraju iz različitih baza podataka, kao što su telefonski imenici, birački spiskovi ili baze podataka velikih sistema - na primer elektrodistributivnih preduzeća. Potencijalni kupci se kontaktiraju putem direktne pošte, telemarketinga, ili e-poštanskog marketinga.
Elementi prevare se sastoje u tome što prodavac izbegava da tačno obavesti potencijalne kupce o uslovima prodaje ili pružanja usluga, odnosno kvalitetu robe, ili se roba prodaje po nerealno visokoj ceni. Tako je, recimo, realna vrednost „besplatnog“ parfema višestruko manja od troškova slanja, pakovanja i PDV-a, ili je cena avionske karte do egzotične destinacije viša od redovne cene takvog aranžmana sa prevozom.[13]
Ova vrsta prodaje posebno pogađa starije građane i ranjivije kategorije stanovništva i u mnogim zemaljama je zabranjena. Izdavačka kuća „Riders Dajdžest“ (engl. Reader's Digest) se zbog taktike prodaje putem nagradne igre, koja nejasno definisanim uslovima može dovesti potencijalne učesnike u zabludu, našla na udaru tužilaca trideset dve savezne države SAD, kao i trgovinske komore u Ujedinjenom Kraljevstvu.[14] Na osnovu vansudskih nagodbi, kompanija se u tim zemljama u obavezala da jasno naznači pravila nagradne igre i izričito naglasi da prihvatanjem učešća u igri učesnici nisu ni u kakvoj obavezi prema njoj. „Riders Dajdžest“ posluje na tržištu Srbije preko svog licencnog partnera Mladinske knjige