Константин Јовановић

Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Коста Јовановић (вишезначна одредница).
Константин Јовановић
Константин Јовановић, на фотографији Марка Стојановића, око 1898.
Датум рођења(1849-01-13)13. јануар 1849.
Место рођењаБеч, Аустријско царство
Датум смрти15. фебруар 1923.(1923-02-15) (74 год.)
Место смртиЦирих, Швајцарска

Константин Јовановић (Беч, 13. јануар 1849 — Цирих, 25. новембар 1923) био је српски архитекта с краја 19. и почетка 20. века.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 13. јануара 1849. у Бечу као најстарији син српског фотографа и литографа Анастаса Јовановића. Константин Јовановић је завршио класичну гимназију у Бечу и дипломирао на циришкој политехници у Швајцарској, 1870. са почастима[1][2]После дипломирања, он је посетио Италију, где је студирао италијанску ренесансну уметност из прве руке.[3]

Према његовим нацртима је урађена мермерна основа са бронзаним украсима за споменик кнезу Михаилу Обреновићу на Тргу Републике. Наиме, аутор споменика Енрико Паци, је био добар пријатељ Анастаса Јовановића, који је посредовао да Пацијев пројекат буде усвојен и изведен. Паци је из Фиренце са Константином Јовановићем стигао у Београд у јесен 1874. године.[4]

У Бечу је 1880. године отворио приватни архитектонски атеље. Три године након тога се оженио Аном Маргаретом Глас. Живели су у Бечу и нису имали децу.[4]

Прве поруџбине је добио је у осмој деценији 19. века из Бугарске и Румуније. У Бугарску га је позвао Константин Јиречек, у то време генерални секретар Министарства просвете. У Софији је прво пројектовао Прву мушку гимназију, а затим Народну скупштину. Убрзо након тога је добио понуду од Лауре Мочоњи, ћерке Петра Чарнојевића, да као њену задужбину изгради цркву посвећену Успењу пресвете Богородице и српску народну вероисповедну школу у месту Фењ, које се налазило у тадашњој Аустроугарској, сада у Румунији.[4]

Његова градитељска делатност у Београду почела је средином осамдесетих година 19. века, а окончана је током двадесетих година 20. века. Свој траг Јовановић је оставио остварењима у духу академске архитектуре под утицајем једног од највећих немачких архитеката и теоретичара архитектуре средине 19. века, Готфрида Земпера.

Године 1885, Константин Јовановић је извео своје прве грађевине у Београду — кућу адвоката Марка Стојановића у Кнез Михаиловој 53-55, и кућу Драгомира Радуловића у улици Вука Караџића бр. 12.

Скупштинско здање по пројекту Константина Јовановића из 1892.

Најзначајнији пројекат Јовановићев је зграда Народне банке Србије, у улици Краља Петра бр. 12, грађена у две етапе. Ова зграда била је и остала најрепрезентативнији објекат неоренесансне архитектуре у Србији, пројектована по узору на италијанске палате ренесансе.

Међу осталим значајним Јовановићевим објектима у Београду су зграда Николе Спасића у Кнез Михаиловој улици 33, кућа Марка Стојановића у Париској 15 и тако даље. Такође, Јовановић је извео пројекте за Храм Светог Саве на Врачару, Дом Народне скупштине Републике Србије, Народно собрање у Софији и зграду ондашње Српске краљевске академије, који никада нису реализовани. Градио је и у Бечу, али се о томе недовољно зна.

Након смрти своје жене 1908. године, почео је да живи са сестром Катарином и да све чешће борави у Београду. Када је почео Први светски рат заједно су отишли су у Швајцарску, у Санкт Гален, код Јована, Константиновог брата по оцу, а затим у Цирих, где су заувек остали.[4]

Здање бугарске Народне скупштине у Софији

Написао је „Разне успомене“ које су штампане тек 2012. године.COBISS.SR 195677196 Аутор је многих студија и стручних текстова, који се сматрају веома важним за струку и историју.[4]

Кућа Марка Стојановића фотографисана са улаза у Калемегдан, око 1898.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Mitkova, Vanâ (2002-01-31). „Predstavât v izložba proektanta na parlamenta”. Novinar (на језику: бугарски). Приступљено 8. 8. 2009. [мртва веза]
  2. ^ „Vidni vračani : Konstantin Anastasovič Iovanovič (1849 -1923)” (на језику: Bugarski). Posetite Vraca.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ);
  3. ^ „NBS je Upravna zgrada”. Narodna banka Srbije. Приступљено 6. 12. 2010. [мртва веза]
  4. ^ а б в г д Ћирић 2013.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Jovanović Konstantin, u: Manević Z. (ur.) Leksikon srpskih arhitekata 19. i 20. veka, Beograd (1999) 84;
  • Sto godina Narodne banke Srbije, povodom obeležavanja godišnjice osnivanja i početka rada, Beograd, 1984.
  • Jovanović Konstantin. u: Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Zagreb, knj. 3, (1967) 301.
  • Ћирић, Соња (2013). „Живот је бајка – Константин Јовановић: Сан у камену”. Политикин Забавник. 3224. Приступљено 27. 11. 2016. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]