Мејбел Грујић

Мејбл Грујић
Пуно имеМејбл Гордон Данлоп Грујић (Mabel Gordon Dunlop Grouitch)
Датум рођења(1872-08-13)13. август 1872.
Место рођењаКларксбург, Западна Вирџинија, САД
Датум смрти13. август 1956.(1956-08-13) (84 год.)
Место смртиВашингтон, САД
Мејбел Грујић
Мејбел Грујић

Мејбл, Мабел или Мејбел Грујић (Кларксбург, 13. август 1872 – Вашингтон, 13. август 1956) била је жена српског дипломате Славка Грујића, оснивач Колa српских сестара, велика српска добротворка и добровољна медицинска сестра при Црвеном крсту у Србији током Првог светског рата.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Мејбл Грујић рођена је као Мејбл Гордон Данлоп (енгл. Mabel Gordon Dunlop) 13. августа 1872. године у Кларксбургу, Западна Вирџинија[2] Отац јој је био инжењер и високи чиновник америчке железнице. У Америци је завршила колеџ, где се посебно занимала за уметност и археологију.[3] Као ђак је сарађивала са омладинским листовима и часописама где су објављени њени запажени чланци. Након тога је добила стипендију за студије у Француској и Грчкој.[3]

Године 1901. Мејбл је отишла на студије Археологије у Атину, где је упознала српског дипломату Славка Грујића.[2][4] Након тога је боравила у Цариграду, где је упознала Енглескињу Елодију, жену Чедомиља Мијатовића, који је у то време радио на султановом двору. Елодија је Мејбл оставила снажан утисак и преко ње је упознала српску историју и српске народне песме. Године 1902. се вратила у Србију и удала се за Славка Грујића. Често су путовали због његовог посла, па је изгубила место предавача класичне археологије. Априла 1913. је путовала са мужем и неколицином пријатеља по Косову и Старој Србији. Обишли су Куманово, Скопље, Приштину, Грачаницу и Косово Поље.[5]

Добротворни рад

[уреди | уреди извор]

Мејбл је највећи део свог живота посветила афирмацији Србије у иностранству, посебно у Америци и Великој Британији.[6] Она је личност за коју се у Србији, у преписци најважнијих људи оног времена говорило једноставно „Госпођа”. Њујорк тајмс о њој пише као о „Американки која се са огромном страшћу бори за "усвојену" земљу свог супруга, српског дипломате, др Славка Грујића”.[7] Током Балканских ратова прикупљала је велику помоћ за Србију.[2] Прва добротворна акција је било прикупљање средстава за подизање Дома ученица средњих школа у Крунској улици (1912).[5]

Држала је предавања широм Сједињених Америчких Држава.[8] Највећи амерички листови су објављивали њене интервује о српском народу, историји, обичајима, народним песмама, војсци и држала предавања, на које је долазила америчка елита.[9]

Позвала је Михајла Пупина и америчког председника Вудроа Вилсона да помогну.[8] На Универзитету у Принстон 1912. године одржала је предавање о будућности Србије, пред неколико хиљада студената.[6]

У Америци је успела да прикупи велике прилоге, које је доносила у Србију и предавала га Црвеном крсту, Београдском женском друштву, Колу српских сестара и другим установама.[9] Након Балканских ратова Коло српских сестара је у знак захвалности изабрало Мејбл Грујић за свог почасног члана.[9]

Ангажовање током Првог светског рата

[уреди | уреди извор]
Дописница Српског фонда за помоћ са позивом за слање прилога за српску ратну сирочад
Пацијенти и особлје болнице Мејбел Грујић у Београду, 1913

По избијању Првог светског рата позвала Николаја Велимировића који је одржао 1915. године сто двадесет ватрених беседа у исто толико америчких градова и скупио хиљаде долара помоћи, као и хиљаде добровољаца.[7] Основала је Одбор госпођа у циљу прикупљања средстава за Девојачку школу, а са Михајлом Пупином основала је у Њујорку 1915. године Српски пољопривредни комитет за помоћ. За време Славковог дипломатског службовања у Лондону покренула је Српски потпорни фонд (1917) и од прикупљених средстава купљен је санитетски материјал за болнице по Србији.[6]

Мејбл Грујић основала је 1914. године болницу Светог Јована, окупила малу групу добровољних болничарки, међу којима је била и Флора Сандс и 10. августа исте године упутила се са својом екипом у Србију. Путовали су бродом од Марсеја до Солуна и то све време трећом класом, како би уштедели што више новца од прикупљене помоћи и донели га у Србију. Чим су стигли у Србију распоређени су у Крагујевцу и одмах почели са радом.[10][11] Мејбл Грујић такође је била од велике помоћи и код организовања рада Америчке мисије у Србији.[12]

Послератни период

[уреди | уреди извор]

И после рата је наставила да помаже Србију.

Заједничким напорима Мејбл и Славко Грујић успели су да од Карнегијеве фондације 1920. године добију 100.000 долара, како би се сазидала Универзитетска библиотека у Београду.[6][8][13]

Са супругом је основала летњи Американски дом за српску сирочад у Селцу, на Јадрану, 1923. године.[6][8][14] Дом је основан тако што су закупили један дворац, који су адаптирали и потпуно опремили. Био је посвећен успомени на Американце који су изгубили свој живот на тој територији, а Мејбл се лично ангажовала као директорка дома и надгледала његов рад. Дом је замишљен као стационар за опоравак болешљиве и анемичне ратне сирочади. У њему је првобитно било смештено 40 деце, а током прве године кроз дом је прошло 240 деце из Београда и других крајева Србије, али и из Загреба и Љубљане.[15]

У Србији је наставила да живи и након мужевљеве смрти 1937, све до почетка Другог светског рата 1941, када се преселила у Њујорк. Након рата је основала фондацију за школовање деце, потомака Јеврема Грујића.[16]

Умрла је 13. августа 1956. године у Универзитетској болници Џорџтаун у Вашингтону од леукемије.[17]

Сећања

[уреди | уреди извор]

У београдском позоришту КПГТ, у режији Љубише Ристића, 2014. године припремана је представа о животу и раду Мејбл Грујић.[18] Ова представа која је била најављена у оквиру позоришне сезоне КПГТ-а „Лет изнад соколовог гнезда - Храбри стари свет“ нажалост није никад изведена. Српска књижевница која живи у Америци, Маја Херман Секулић објавила је роман „Ma Belle“ (Службени гласник, 2015), инспирисан животом и делом Мабел Грујић. Ради се о до сада неистраженој биографији Мабел Грујић, жене која је активно учествовала у бурним догађајима новије српске прошлости, а која је кроз књигу Маје Херман Секулић проговорила у првом лицу.[19] Роман је преведен на енглески језик и објављен 2016. године у издању издавачке куће Геопоетика.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Milanović Jasmina, Mabel Grujić i Delfa Ivanić dobročiniteljke srpskog naroda, u: Istorija 20. veka, God. 32, br. 1 (2014), str. 9–26.
  2. ^ а б в „Marshal & Will”, Time, 5. 11. 1924, Архивирано из оригинала 13. 08. 2013. г., Приступљено 12. 8. 2016 
  3. ^ а б Милановић 2014, стр. 11.
  4. ^ „Plea to Knitters Not to Quit Works; Mme. Grouitch Tells of Need in the Balkans”, New York Times, 5. 1. 1919, Приступљено 12. 8. 2016 
  5. ^ а б Милановић 2014, стр. 12.
  6. ^ а б в г д „O PORODICI -”. Dom Jevrema Grujića. Приступљено 12. 8. 2016. 
  7. ^ а б STRUGAR, Vukica (27. 7. 2014). „Ljubiša Ristić: 100 godina ljubavi i mržnje”. Вечерње новости. Приступљено 12. 8. 2016. 
  8. ^ а б в г Сретеновић, Мирјана (10. 2. 2014). „Подрум спасио благо Грујића”. Политика. Приступљено 12. 8. 2016. 
  9. ^ а б в Милановић 2014, стр. 14.
  10. ^ Giljen, Nikola; Jovićević Jov, Sonja; Mandić, Jelena (1. 10. 2012). „Srpske Amazonke Velikog rata (1914—1918) - Skromne dame gvozdenog srca”. Bašta Balkana. Приступљено 12. 8. 2016. 
  11. ^ Allcock, стр. 73
  12. ^ Вељковић, Снежана. „Живот и рад Војне болнице у Београду за време Великог рата (1914–1918)”. Пројекат Растко. Приступљено 12. 8. 2016. 
  13. ^ „Kod dva bela goluba”. РТС. Приступљено 12. 8. 2016. 
  14. ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 144. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  15. ^ Милановић 2014, стр. 22.
  16. ^ Милановић 2014, стр. 25.
  17. ^ Податак преузет са енглеске Википедије
  18. ^ „Mabel Grujić u KPGT-u”. LookerWeekly. Приступљено 12. 8. 2016. 
  19. ^ Стјеља, Ана. „Највећа добротворка српског народа”. Портал „ВЕЛИКИ ЉУДИ“. Архивирано из оригинала 15. 08. 2017. г. Приступљено 15. 8. 2017. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]