Милан Кујунџић Абердар

Милан Кујунџић Абердар
Лични подаци
Датум рођења(1842-02-28)28. фебруар 1842.
Место рођењаБеоград, Кнежевина Србија
Датум смрти26. новембар 1893.(1893-11-26) (51 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Србија

Милан Кујунџић Абердар (Београд, 28. фебруар 1842 — Београд, 26. новембар 1893) био је српски филозоф и политичар.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Београду као Јанићије али је своје име посрбио у Милан.[2] Надимак Абердар[3] је додао имену и презимену по својој првој збирци песама.[4] Реч "абердар" означава ватрено оружје којим се наговештава повољна вест. То је и име Карађорђевог топа из Првог српског устанка.

Родитељи су му били занатлија Јован Кујунџић „Ваљевац” (1813-1877) и Анастасија - Наста, ћерка председника суда Максима Ранковића (1790-1843) и Стане (1788-1878). Његова сестра Јелена - Јела (1844-1908) била је удата за Стојана Новаковића.[5][6] Брат по оцу био је лекар и медицински писац Војислав Кујунџић (1872-1946).[7]

Насловна страна спева у шест песама Србски патријар или с Дежеве на Дунав! (1861)
Милана Кујунџића-Абердара

Гимназију је учио у Београду и Панчеву, а уписао се на правни одсек Лицеја у Београду. Због турског бомбардовања Београда 1862. године прекинуо је студије и постао коњички десетар.[4] Након тога добија стипендију српске владе и одлази да студира филозофију у Бечу, Минхену и Паризу, а онда и на Оксфорду.[1] Пре него што је завршио студије, 1866. године министар просвете га враћа у Србију да преузме катедру филозофије на Великој школи.[4]

Абердарева гробница на Новом гробљу у Београду.

Био је професор философије на Великој школи два пута: 1866-1867. и 1873-1882. године.[8] У јавном животу, он је секретар Српског ученог друштва (од 1873. до 1882), председник Народне скупштине (од 1880. до 1885),[4] министар просвете (1886-1887),[1] посланик у Риму, уредник Младе Србадије и песник.

Као омладинац имао је важну улогу у Уједињеној омладини српској и био уредник њеног органа Млада Србадија (1871-1872).[1]

Као министар просвете и црквених дела, издејствовао је 1886. године укидање двају српских православних епархија, Шабачке и Неготинске, што је било супротно жељама Светог архијерејског синода и потребама Православне цркве у Краљевини Србији.[9]

Када је 5. априла 1887. године краљ Милан Обреновић именовао првих 16 академика Српске краљевске академије, међу њима је био и Милан Кујунџић Абердар.

Учествовао је у српско-турским ратовима 1876-1878. и због тога унапређен у мајора, а касније и потпуковника. Од бројних одликовања која је добио, најзначајнија су: медаља обновиоца Српске краљевине, Таковски крст III степена, орден Белог орла III степена и Таковски крст IV степена са мачевима.[4]

Почео је још у ђачком добу да пише поезију; објавио је две збирке песама. Његова најзначајнија филозофска дела су: Кратки преглед хармоније у свету, Филозофија у Срба, Шта је и колико у нас урађено на лођици? и Иде ли свет набоље или нагоре?.[4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 408. 
  2. ^ Коста Н. Христић: „Записи старог Београђанина“, Нолит. . Београд. 1989. pp. 422. ISBN 978-86-19-01637-7. .
  3. ^ "Браник", Нови Сад 1893.
  4. ^ а б в г д ђ Српски Легат / На данашњи дан: Преминуо је филозоф, песник, политичар и академик Милан Кујунџић Абердар
  5. ^ Перић, Ђорђе. „Популарне песме и тајна љубав Милана Кујунџића - Абердара”. Даница за 2015date=2014: 326. 
  6. ^ Војиновић, Станиша. „Сакупљачи народних умотворина: Максим Ранковић (1790-1843)”. Даница за 2015date=2014: 239—243. 
  7. ^ Милица Бујас: „Кујунџић, Војислав”, стране 418-419, Српски биографски речник, том 5, Нови Сад, 2011. године
  8. ^ "Правда", Београд о Божићу 1939.
  9. ^ Пузовић 1995, стр. 143-158.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Дипломатске позиције
Позиција установљена
 Посланик Краљевине Србије у Италији
1883 — 1885