Милош Глишић | |
---|---|
Милош Глишић на Београдском процесу, 1946 | |
Лични подаци | |
Датум рођења | 27. фебруар 1910. |
Место рођења | Пожега, Краљевина Србија |
Датум смрти | 17. јул 1946.53 год.) ( |
Место смрти | Београд, ФНРЈ |
Место укопа | Непознато |
Образовање | Војна академија Универзитета одбране у Београду |
Породица | |
Деца | 2 |
Војна каријера | |
Војска | Југословенска војска Југословенска војска у отаџбини |
Учешће у ратовима | Други светски рат |
Милош Глишић (Пожега, 27. фебруар 1910. — Београд, 17. јул 1946) био је југословенски и српски официр.
Глишић је завршио Војну академију у Београду 1933. године, а од 1940. радио је у Генералштабу. 27. марта 1941. био је један од прозападно оријентисаних српских војних официра који су извршили државни удар и поништили потпис тројног пакта. Након инвазије Осовине на Југославију придружио се четницима Драгољуба Михаиловића и учествовао у устанку против немачких окупационих снага. Крајем 1941. постао је командант Пожешког четничког одреда.
Почетком 1942. постаје командант Санџачког четничког одреда са командом у Новој Вароши и прихвата да га легализује Влада народног спаса.[1] У августу 1942. Глишића је ухапсио, затворио и мучио Гестапо јер је саботирао немачке покушаје да разоружа своју јединицу и појачао комуникацију са Михаиловићем. Октобра 1942. одведен је у концентрациони логор Маутхаузен где је био до краја Другог светског рата. 1946. године га је ОЗНА ухапсила и судила заједно са Михаиловићем, другим истакнутим личностима четничког покрета и Недићевог режима. У јулу 1946. њих деветоро, међу којима и Глишић, проглашени су кривим за сарадњу са окупатором и ратне злочине. Стрељан на непознатој локацији у Београду.
Глишић је рођен 27. фебруара 1910. године у Пожеги од мајке Станке и оца Стојадина. Био је ожењен и имао двоје деце.[2]
Глишић је био студент Војне академије у Београду у периоду 1927—33.[3] После одговарајућег школовања 1940. године радио је у оперативном одељењу Генералштаба КЈ са чином капетана.[4] Глишић је био један од учесника државног удара који је 27. марта 1941. извела група прозападно оријентисаних српских војних официра који су били противници војног савеза са силама Осовине.[5]
Почетком Другог светског рата Глишић постаје члан штаба Пожешког четничког одреда и убрзо унапређен у чин мајора.[6]
Глишић је представљао четнике на преговорима са комунистима одржаним у првој половини августа 1941. године у селу Годовик, Ужичка Пожега.[7] Комунистички вођа Чоловић ухапсио је Глишића после неуспешних преговора.[8]
Према неким изворима, 16. октобра 1941. Глишић, тадашњи намесник Вучка Игњатовића, учествовао је у заједничком партизанском и четничком нападу на немачке снаге код Кнића у коме је погинуло 10 немачких војника, а 26 рањено.[9]
Глишића је 2. августа 1942. ухапсио Гестапо јер су открили да је саботирао разоружавање одреда и слушао наредбе Драже. Испитиван и мучен је у београдској централи Гестапоа[10] да би открио где се налазе Михаиловић и Броз. Када је одбио, Немци су га 18. октобра 1942. одвели у концентрациони логор Маутхаузен-Гусен.
Након пуштања из концентрационог логора, Глишић је остао у Аустрији до јануара 1946. године када је покушао да илегално уђе у Југославију код Марибора. ОЗНА га је ухапсила.[11]
Целом свету позната је ноторна чињеница да су Немци тамо (логор Маутхаузен) слали само своје непријатеље. И заиста, ја сам често зажалио што нисам онда стрељан, што нисам прошао кроз димњак крематоријума...
Милошу Глишићу, логорашу Маутхаузена број 3.472 је суђено и осуђен је на смрт на Београдском процесу 1946. Стрељан је у Београду на непознатом месту 17. јула 1946. године.