Светислав Мандић

Светислав Мандић
Лични подаци
Датум рођења(1921-03-08)8. март 1921.
Место рођењаМостар, Краљевина СХС
Датум смрти4. октобар 2003.(2003-10-04) (82 год.)
Место смртиБеоград, Србија и Црна Гора

Светислав Мандић (Мостар, 8. март 1921 — Београд, 4. октобар 2003) био је српски песник, конзерватор и сликар кописта фресака.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

У родном месту завршио је основну школу и гимназију (1939) а Академију ликовних уметности у Београду 1950. Свој радни век провео је у Заводу за заштиту споменика културе Србије и у Галерији фресака у Београду. Био је члан Савета Завода за заштиту споменика културе града Београда од његовог оснивања 1960. године.[2] Био је и уредник у издавачким кућама „Ново покољење“, „Југославија“ и „Туристичка штампа“.

Поезијом је почео да се бави још у гимназијским данима, потом као студент, објављујући у листовима и часописима. У време док је радио на конзервацији и копијама фресака интензивно се бавио проучавањем српске средњовековне културе и прошлости, оставивши за собом низ стручних радова из ове области.[3]

Дела

[уреди | уреди извор]

Поезија

[уреди | уреди извор]
  • Двојица (заједно са Велимиром Ковачевићем, погинулим 1941), Мостар, 1940.
  • Кад млидијах живети, младалачка елегија, „Ново поколење“, Београд, 1952.
  • Милосно доба, „Просвета“, Београд 1960.
  • Песме, избор Николе Кољевића, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1990.
  • Звездара и друге песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1995.
  • Токе од месечине: поезија и есеји Светислава Мандића. Избор: Саша Шмуља и Андреја Марић. Бањалука: Центар за српске студије, 2019.

Књиге студија (историја, историја уметности, конзервација, фрескопис)

[уреди | уреди извор]
  • Омладина у борби за културу. Београд: Ново поколење, 1948.
  • Древник, записи конзерватора, „Слово љубве“, Београд, 1975.
  • Црте и резе, фрагменти старог именика,"Слово љубве“, Београд, 1981.
  • Розета на Ресави, плетеније словеса о Раваници и Манасији, „Багдала“, Крушевац, 1986.
  • Велика господа све српске земље и други просопографски прилози, Српска књижевна задруга, Београд ,1986.
  • Царски чин Стефана Немање, чињенице и претпоставке о српском средњовековљу, Српска књижевна задруга, Београд, 1990.

Књиге туризмолошких студија и туристичких водича

[уреди | уреди извор]
  • Beograd. Beograd: Turistička štampa, 1964.
  • Les portraits sur les fresques. Beograd: "Jugoslavija", 1966.
  • Beograd koji volim. Beograd: Turistička štampa, 1980.
  • Милешева. Београд: Туристичка штампа; Пријепоље: Управа манастира Милешева, 1990.
  • Манастир Милешева. Пријепоље: Управа Манастира Милешеве, 2004.

Награде и одликовања

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Администратор, Ангелина. „Светислав Мандић (1921—2003)”. Ризница српска. Архивирано из оригинала 01. 11. 2020. г. Приступљено 25. 7. 2019. 
  2. ^ „Кратка историја”. Званична презентација. Завод за заштиту споменика културе града Београда. Приступљено 25. 7. 2019. 
  3. ^ Громовић, Милан. „Од молитве до судњег дана: поетика набрајања Светислава Мандића”. Приступљено 10. 3. 2025. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  1. Милан Громовић - Поетика Светислава Мандића. Зборник радова. Нови Сад, 2023.
  2. Вања Шмуља - На пергаменту душе: поезија и фреске Светислава Мандића. Бања Лука: Народна и универзитетска библиотека Републике Српске: Филолошки факултет, 2019.
  3. Саша Шмуља - Светислав Мандић у српској књижевности и култури. Зборник радова. Бања Лука: Филолошки факултет Универзитета, 2022.