Чолак Анта Симеоновић | |
---|---|
Пуно име | Антоније Симеоновић |
Датум рођења | 1777 |
Место рођења | Средска код Призрена, Отоманско царство |
Датум смрти | 23. август 1853.75/76 год.) ( |
Место смрти | Крагујевац, Кнежевина Србија |
Антоније Симеоновић - Чолак Анта један је од најважнијих војвода Првог српског устанака 1804. године.
Антоније Симеоновић је пореклом из села Средска код Призрена, где је рођен око 1777. године. Као младић заљубио се у девојку муслиманске вере. Када је њена породица за то сазнала, кренули су у потеру за Симеоновићем. Он је тада ранио једног од њих и морао је да напусти Призрен. Тако је дошао у Београдски пашалук. У Београду је почео да живи од ћурчијског заната. Пред сам почетак Првог српског устанка отишао је у Призрен, где је купио оружје које је намеравао да препрода Турцима и да на тај начин заради. Међутим, чувши за почетак устанка однео је оружје устаницима у Тополу. У наредном периоду често је био уз самог Карађорђа. Прозван је чолак зато што је у бици са Турцима код Остружнице изгубио део руке, остао чолакаст (колак је рука на турском, 'çolak' значи сакат у руку).[1][2][3]
У мају 1809. Чолак је заједно са војводом Вујицом Вулићевићем предводио Карађорђеву офанзиву од Никшића према Црној Гори. Прешли су Лим са 2.000 људи и напали непријатеља у Пријепољском гарнизону. Након тога је Чолак Анта са једним батаљоном прешао Тару, и преко Дробњака стигао под Никшић и на Превоју заузео положаје и тако се спојио са Црногорцима. Чолак Анта и Рака Левајац, предводник офанзиве из другог правца, пошто им је пут за повратак био пресечен, продужили су до Цетиња ка Владици и потом се тајно вратили кроз турске редове у Србију. Године 1811. постао је војвода крушевачки. После пропасти устанка 1813. прешао је у Аустрију, а наредне године отишао је у Русију. У Србију се вратио 1830. године и постао члан Окружног суда. Пензију је добио 1835. године, а последње године свог живота је провео у Крушевцу и у Крагујевцу. Преминуо је 1853. у Крагујевцу, у дубокој старости.[1][2][3]
Словне грешке