Јован Драгаш

Јован Драгаш
Лични подаци
Датум рођења	око 1343.
Датум смрти	око 1378.
Породица
Родитељи	Дејан Теодора Немањић
Династија	Дејановићи
деспот

Јован Драгаш Дејановић (око 1343— око 1378) био је српски деспот из породице Дејановића, који је након распада Српског царства са братом Константином и мајком Теодором управљао пространом облашћу, која је обухватала југоисточне делове данашње Србије, источне делове данашње Северне Македоније и југозападне делове данашње Бугарске.^[1][2][3]

Био је син деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре Душана Силног. Његов отац је владао пространом облашћу која је обухватала простор између Прешева, Куманова и Велбужда. После његове смрти или повлачења у манастир, малолетне Јована и Константина привремено је потиснуо севастократор Влатко Паскачић, уз подршку Мрњавчевића.^[4][5]

Држава Дејановића и остале српске обласне државе током 1370-тих и 1380-тих година

Цар Урош је Јовану, као блиском сроднику (брату од тетке), доделио титулу деспота, са којом се он у изворима први пут јавља 1373. године.^[6]

Обнова и ширење власти браће Дејановић, почиње после Маричке битке 1371. године. Они су, користећи се тадашњим приликама, обновили очеву државу и удвостручили је. Потиснули Влатковог малолетног сина, кесара Угљешу и овладали Прешевом, Иногоштем (Сурдулица), Славиштем и Врањем. Преузели су и област деспота Јована Оливера (Овче Поље и област дуж леве обале Вардара) од његових малолетних синова, а запосели су и део некадашњих поседа Мрњавчевића у источном делу данашње Македоније. Браћа Драгаши су након 1371. године признали врховну власт султана Мурата I, али се сматра да су ова ширења извели без османске војне помоћи и да су у својој области задржали велики степен независности.^[6]

Јован Драгаш је умро око 1378. године, а владавину над државом Дејановића је преузео његов млађи брат Константин, коме се све више у владавини прикључује њихова мајка, монахиња Јевгенија.^[1][2]

Претпоставља се да област Драгачево у Моравичком округу носи име по Јовану Драгашу. Цар Душан је дао на управу Јовановом оцу севастократору и деспоту Дејану, родоначелнику династије Дејановића илити Драгаша а Јовану је након поделе са братом Константином припала област десно од Моравице (Западне Мораве). Одатле и веза са Драгашевим именом.

Види још

• Држава Дејановића
• Распад Српског царства

Референце

1. Шуица 2008, стр. 301.
2. Шуица 2009, стр. 432-433.
3. Алексић 2019.
4. Рајичић 1954, стр. 227-243.
5. Михаљчић 1981, стр. 583-584.
6. Михаљчић 1982, стр. 21-35.

Литература

• Алексић, Владимир (2015). „Српски деспот, монах Доротеј - великосхимник Јован Каливит”. Натписи и записи. 1: 131—139. 
• Алексић, Владимир (2019). Драгаши: Прошлост, историја, предање. Пожаревац: Народни музеј. 
• Вујошевић, Жарко (2011). „Повеља браће Драгаша Хиландару о цркви Св. Власија: Кочани, 1. јуни 1377.”. Стари српски архив. 10: 71—86. 
• Живојиновић, Мирјана (2006). „Драгаши и Света Гора”. Зборник радова Византолошког института. 43: 41—57. 
• Михаљчић, Раде (1975). Крај Српског царства. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Михаљчић, Раде (1981). „Цар и краљ: Неуспешно савладарство”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 583—592. 
• Михаљчић, Раде (1982). „Доба обласних господара”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 21—35. 
• Острогорски, Георгије (1963). „Господин Константин Драгаш”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 7 (1): 287—294. 
• Рајичић, Миодраг (1953). „Севастократор Дејан”. Историски гласник. 6 (3-4): 17—28. 
• Рајичић, Миодраг (1954). „Основно језгро државе Дејановића: Прилози нашој историској географији”. Историски часопис. 4 (1952-1953): 227—243. 
• Ферјанчић, Божидар (1970). „Севастократори и кесари у Српском царству”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 11 (1): 255—269. 
• Ферјанчић, Божидар (1960). Деспоти у Византији и јужнословенским земљама (PDF). Београд: Научно дело. 
• Шуица, Марко (2008). „Драгаши/Дејановићи”. Енциклопедија српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 301. 
• Шуица, Марко (2009). „Јован Драгаш”. Српски биографски речник. 4. Нови Сад: Матица српска. стр. 432—433.