Антон Пелинка

Антон Пелинка
Антон Пелинка
Датум рођења(1941-10-14)14. октобар 1941. (83 год.)
Место рођењаБеч, Нацистичка Немачка

Антон Пелинка (нем. Anton Pelinka; Беч, 14. октобар 1941) професор је политичких наука и студија национализма на централноевропском универзитету у Будимпешти. Пре тога, радио је као професор политичких наука на Универзитету у Инзбруку, једном од највећих аустријских универзитета. Током своје каријере био је и декан Факултета за политичке науке и социологију између 2004. и 2006. године.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 14. октобра 1941. у Бечу. По завршетку студија на Универзитету у Бечу (докторат 1964) и политологије на институту за напредне студије, радио је у недељнику Die Furche. Прво је радио као асистент. Вратио се на институт, чији је тада главни директор био аустријско-амерички историчар Ернст Флоријан Винтер. Године 1971. отишао је у Салцбург где се годину дана касније квалификовао за универзитетског предавача. После тога отишао је у Немачку да две године предаје у Есену и Берлину. Године 1975. запослен је као стални професор на Универзитету у Инзбруку. Као професор гостовао је на многим универзитетима у иностранству. Године 1977. радио је на Универзитету Џавахарлал Нехру у Њу Делхију. У Сједињеним Америчким Државама радио је на Универзитету у Њу Орлеансу 1981. године, на Универзитету Станфорд 1997. и на Универзитету Мичиген у Ен Арбору од 2001. до 2002.[2] У то време посетио је и Слободни универзитет у Бриселу. Такође је радио на Универзитету Харвард (1990. до 1991) и Будимпешти (1994) као истраживач.

У октобру 2004. Антон Пелинка именован је за редовног професора на Универзитету у Инзбруку. Изабран је 1. јануара 2005. за декана новог Факултета политичких наука и социологије.[3] Ту функцију је обављао све док није почео да ради у централноевропском универзитету у Будимпешти. Радио је и као шеф друштва за политичко образовање и редовни коментатор главних новина и медија у Аустрији и неколико других земаља.[4] Поред научних активности, био је аустријски представник у комисији против расизма и ксенофобије у Европској унији током 1990-их.[3] Након што је 1999. године искритиковао Јерга Хајдера зато што је занемарио националсоцијализам на италијанској телевизији, он га је тужио због клевете. Године 2001. прогласили су Пелинка кривим.[5]

Научно истраживање

[уреди | уреди извор]
Антон Пелинка на конференцији у Јеврејском музеју у Бечу.

WorldCat наводи девет његових дела која су глобално представљена у више од 300 глобалних библиотека.[6] Пелинка је писао о савременој политичкој науци. OCLC наводи да се његова најтиражнија дела баве предрасудама (Handbook of prejudice), Аустријом (Global Austria: Austria's place in Europe and the world), мировним истраживањима (Friedensforschung, Konfliktforschung, Demokratieforschung ein Handbuch), социјалдемократијом (Social democratic parties in Europe), Хајдеровим феноменом у Аустрији, изазовом етничког сукоба, демократијом и самоопредељењем у Средњој Европи, националним идентитетом и демократијом у Индији (Democracy Indian style: Subhas Chandra Bose and the creation of India's political culture).[7] У својим радовима нагласак ставља на демократским теоријама, политичким системима и политичкој култури у Аустрији и упоредним истраживањима о странкама и удружењима. Водећи је међународни стручњак за теме попут десничарског екстремизма и ксенофобије у друштву. Између 1965. и 2019. објавио је 92 научна чланка у главним часописима политичких наука, документованим у библиотеци Универзитета Колумбија у Њујорку.[8]

Написао је неколико публикација које се баве темама од интереса, посебно аустријским политичким системом.[3] У Fünf Fragen an drei Generationen. Der Antisemitismus und wir heute расправљао је о историјским променама у аустријском друштву. Са Рутом Водаком је сууредник аустријског часописа The Haider Phenomenon.[9]

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Демократске теорије

  • Dynamische Demokratie. Zur konkreten Utopie gesellschaftlicher Gleichheit. (Dynamic Democracy. The Concrete Utopia of Social Equality) Stuttgart 1974.
  • Politics of the Lesser Evil: Leadership, Democracy, and Jaruelski's Poland, Frankfurt am Main 1996.
  • Demokratie in Indien. Subhas Chandra Bose und das Werden der politischen Kultur. (Democracy in India: Subhas Chandra Bose and the creation of India's political culture). Innsbruck 2005.

Политички систем и политичка култура у Аустрији

  • The Haider Phenomenon. New Brunswick (NJ) 2001
  • Austria in the European Union (Contemporary Austrian Studies)
  • Global Austria: Austria's Place in Europe and the World (Contemporary Austrian Studies)

Награде

[уреди | уреди извор]
  • Награда документарног центра аустријског отпора 1998.
  • Награда за допринос хуманистичким наукама града Беча 2005.
  • Антон Пелинка 2014.
    Антон Пелинка 2014.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Günter Bischof; Anton Pelinka; Michael Gehler (2006). Austrian Foreign Policy in Historical Context. Transaction Publishers. ISBN 1-4128-0521-X. 
  2. ^ Central European University. „Anton Pelinka - Professor”. Robert Sata Department of Political Science. Архивирано из оригинала 13. 08. 2012. г. Приступљено 11. 5. 2012. 
  3. ^ а б в Salzburg Global Seminary. „Anton Pelinka - Faculty”. Архивирано из оригинала 15. 4. 2013. г. Приступљено 12. 5. 2012. 
  4. ^ https://news.google.com/search?q=anton%20pelinka&hl=de&gl=AT&ceid=AT%3Ade
  5. ^ Deák, István; et al. (5. 10. 2000). „Injustice in Austria”. The New York Review of Books. Приступљено 12. 5. 2012. 
  6. ^ https://www.worldcat.org/identities/lccn-n80110040/
  7. ^ http://classify.oclc.org/classify2/ClassifyDemo?search-author-txt=%22Pelinka%2C+Anton%2C+1941-%22
  8. ^ https://clio.columbia.edu/articles?form=advanced&s.cache=false&s.cmd=addFacetValueFilters%28IsScholarly%2C+true%29&s.dailyCatalog=t&s.ff%5B%5D=ContentType%2Cand%2C1%2C10&s.ff%5B%5D=SubjectTerms%2Cand%2C1%2C10&s.ff%5B%5D=Language%2Cand%2C1%2C10&s.fq=AuthorCombined%3A%28pelinka%2C+anton%29&s.fvf%5B%5D=ContentType%2CNewspaper+Article%2Ct&s.fvf%5B%5D=ContentType%2CJournal+Article%2Cf&s.pn=1&s.ps=10&s.rf=PublicationDate%2C1965%3A2019&s.secure=f&s.sort=PublicationDate%3Adesc&search_field=&spellcheck=true
  9. ^ Sully, Melanie (1997). „The Haider Phenomenon - Book Review”. East European Monographs. New York: Columbia University Press. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]