Атеље Уроша Предића | |
---|---|
Опште информације | |
Место | Београд |
Општина | Стари град |
Држава | Србија |
Време настанка | 1908. |
Тип културног добра | Споменик културе |
Надлежна установа за заштиту | Завод за заштиту споменика културе |
beogradskonasledje |
Атеље Уроша Предића[1] налази се у Светогорској улици бр. 27 у Београду. Кућа у коју се 1909. године уселио уметник, припадала је његовом рођеном брату, познатом трговцу Јосифу Предићу.
Подигнута је 1908. године као спратна породична кућа, по пројекту истакнутог архитекте Николе Несторовића[2]. Богато декорисана улична фасада куће, са фризовима од винове лозе, флоралним венцима уплетеним око медаљона, једна је од занимљивих примера примене сецесије у београдској архитектури са почетка 20. века .[3] Атеље у ком је сликар стварао, дограђен је уз постојећи објекат са дворишне стране. Скромне величине са великим стакленим прозорима и омањим балконом, био је стециште сусрета најзначајних личности из света уметности тога времена. Након смрти Уроша Предића[4] , атеље су користили у различитим периодима прослављени уметници Миодраг Б. Протић[5] , сликари Стојан Ћелић[6] и Ђорђе Ивачковић[7] , након чије је смрти 2012. године, атеље прешао поново у власништво породице .
Атеље Уроша Предића као простор у коме је живео и стварао велики уметник, заједно са уметничком заоставштином, спада у посебне споменичке вредности меморијалног карактера у Београду.[8]
Занимљива и свестрана личност Уроша Предића, поред ванредно важне улоге у развоју наше ликовне уметности, остаће забележена кроз бројна писма, дневнике, преписке вођене са јавним личностима, младим уметницима, члановима породице, која су својеврсна хроника тадашњег друштва, али и материјал који сведочи о веома образованом и поштованом човеку какав је био. Урош Предић (1857 – 1953) је рођен у Орловату, у Банату, у патријахалној породици. Поред оца свештеног лица, најзначајнију улогу на даљем путу образовања имала је мајка Марија, чија ће смрт оставити видног трага у његовом животу. Након завршене сликарске Академије у Бечу, 1880. године на којој се издваја својим талентом, и убрзо убраја међу најбоље студенте, боравиће и стварати у родном Орловату, Новом Саду, Новом Бечеју и Београду, у ком ће остати до краја свог дугог животног и радног века.
Поред Паје Јовановића[9] сликар Урош Предић је најзначајнији представник српског академског реализма. Аутор је бројних портрета, жанр сцена, историјских композиција и религиозних садржаја. Нека од његових најзначајнијих дела су: „Деца под дудом“, „Сироче на мајчином гробу“, „Косовка девојка“... Капела Богдана Дунђерског , највећег сликаревог пријатеља, правослвна црква у Бечеју, капела на Ловћену сведоче о ванредном сликарском умећу аутора у области сакралног сликарстава.
Урош Предић је стварао пуне 44 године у свом београдском атељеу, све до 11.02.1953. године, када је у дубокој старости умро. Сви сачувани предмети, писма, слике, штафелај, личне сликареве ствари, предате су на чување Народном музеју у Зрењанину, а један део је остао у поседу чланова ближе породице. Сахрањен је у родном Орловату.