Битка код Чокешине
| Бој на Чокешини | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Првог српског устанка | |||||||
 Споменик над гробницом српских устаника у манастиру Чокешина | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 Српски устаници |
 Османско царство | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
 Браћа Недић† |
 Ножин-ага Имамовић | ||||||
| Јачина | |||||||
| 303[тражи се извор] | 1.500–2.000[тражи се извор] | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
|
Браћа Недић Дамјан Кутишанац Панто Дамњановић укупно 200 погинулих | Преко 1.000 погинулих | ||||||
Битка код Чокешине (српски Термопил) је битка вођена између српске устаничке војске под командом браће Недић и турске војске код манастира Чокешина недалеко од Лознице на Лазареву суботу, 28. априла 1804. године. Ова битка је позната и као српски Термопили, због тога што је српска војска бројала 303 хајдука.[1]
Позадина
[уреди | уреди извор]У пролеће 1804. године Први српски устанак је узео маха, а устаници опсели већа места и ослободили добар део Београдског пашалука. Устанике ваљевског краја су предводили Матеја и Јаков Ненадовић. После победе над Турцима на Свилеуви 11. марта Јаков Ненадовић је опсео Шабац. Турци из Босне, зворнички паша Видајић и Мула Ножина пошли су у помоћ опседнутим Турцима у Шапцу. Њих је код манастира Чокешина требало да дочекају удружени устаници како би спречили да њихово присуство код Шапца упропасти опсаду.
Код манастира су се састали харамбаша Ђорђе Ћурчија, браћа Недић и Јаков Ненадовић са делом војске, јер је главнину оставио у опсади Шапца. Око начина супротстављања Турцима најпре су се сукобили Ђорђе Ћурчија и Јаков Ненадовић. Ћурчија је напустио Чокешину са око 300 хајдука. Јаков је затим ушао у сукоб и са Недићима и видевши да не може да им командује и он је отишао и повукао своју војску са собом. На месту сукоба са Турцима остали су сами браћа Недић са својим хајдуцима и верним пратиоцима Дамјаном Кутишанцем и Пантом Дамјановићем.
Бој на Чокешини се одиграо на Лазареву суботу 28. априла 1804. године. Према народној песми Турака је било преко седам хиљада, али је њихов број вероватно преувеличан. Недићи су се супротставили непријатељу на брду Липовица где су се сатима одупирали све док нису десетковани. Када им је „понестало џебане“ њих неколико су се повукли према липовичком потоку где су пружили последњи отпор.
Вук је овако описао саму битку: „Уз лупу добоша, звекет таламбаса и пиштање зурли, записали су хроничари, приближавала се турска ордија. У зрацима јутарњег сунца пресијавало се сребром оковано оружје и светлуцала срма на долама босанске господе. Пред ордијом Ножин ага и Дервиш ага разигравају виловите арапске атове. За то време изнад тихог потока Врањевца, ћутали су подгорски хајдуци. До њих лево и десно били су тамнавски и поцерски устаници. А када се сунце високо диже изнад церских огранака развише се зелени барјаци и дуга колона ордије разли се у шарени живаљ. Алакнуше Турци и кад угледаше бусије, извалише дуге пушке, исукаше јатагане и јурнуше уз брдо. Заљуља се и Плибар барјактар, поносни јунак из Брчког али тек што ободе вранца плану џевердар Анте Дамљановића и славни барјактар клону на гриви свог вранца. Поколебаше се Бошњаци. Али сада се брзо пови њихово десно крило а испред њих Хаса зворнички бег јури са високо подигнутим бајраком и испруженом кривом џордом, право на Дамњана код шанца. И када већ стиже на домет малих пушака, плану Дамњанова шара и лепршави бајрак паде на неку траву да би на себе дочекао јунака. Црн загушљив барутни дим слетео је између бораца. Острвљени Турци налећу на хајдуке али их они враћају сложним плотунима. Зашарени се поље мртвим Турцима, али и Срба је све мање. Они виде да се неће моћи одржати па реше да крену у последњи јуриш. Али нестаје им и џебане, све ређе сева пламен из хајдучких пушака. А од Дрине пишти турска хордија. Бошњацима долази помоћ од Јање. Они се у Чокешини као побеснели рисови бацише на хајдуке и устанике.“ Прота Матеја Ненадовићу својим мемоарима описује да је његов стриц Јаков Ненадовић хтео око манастира код Чокешини да направи бусију и да српска војска ту Турке дочека, али да су браћа Недићи то одбили и да су отишли даље ка Лешници. Турци су се користили стрампутицама да дођу Недићима с леђа,после чега се цео дан водио бој у некој вртачи и да су Турци на крају када је хајдуцима увече нестало џебане учинили јуриш, кијачки се са хајдуцима тукли ножевима и кундацима и на крају су због бројчане снаге надвладали хајдуке. Браћа Недић су били рањени на више места; посебно су им биле тешке ране на ногама, нису могли стајати, а ни склонити се на сигурније место. Они су из седећег става ослоњени леђима један на другог, пуцали и храбрили остале борце да истрају све до своје погибије.[2]
Јаков се некако извукао из окршаја, отишао по помоћ и вратио се али је све већ било готово. Сви устаници су изгинули, осим неколико њих који су се притајили међу погинулим.
После битке
[уреди | уреди извор]После пет дана избегли игуман Хаџи Константин је са мештанима и мајком браће Недић затекао ужасан призор: искасапљена тела браће Недић и њихових 303 хајдука, спаљен манастир и девет преживелих у тешком стању који су умрли иако им је указана помоћ. Сви су сахрањени поред манастира.
Последице
[уреди | уреди извор]Бојем на Чокешини босанским Турцима је онемогућено да пруже помоћ опседнутом Шапцу. Устаници су освојили Шабац првог маја. Јуначка погибија браће Недић и њихових хајдука ушла је легенду, а Леополд Ранке је бој на Чокешини назвао „српским Термопилима“.
Место бојишта данас
[уреди | уреди извор]Место бојишта, где су браћа Недић пружила последњи отпор, зарасло је у густу шуму. Само место бојишта налази се даље од манастира Чокешина на брду Липовац и код Липовачког потока, мало подаље од пута од Прњавора ка манастиру Чокешина. Место бојишта обележено је одмах после боја са каменим споменицима, на којима је урезан натпис на глагољици.
Занимљивости
[уреди | уреди извор]Бој на Чокешини је приказан у стрип едицији „Никад Робом” под насловом „У пламену устанка.”
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Памте српске Термопиле”. Новости. Приступљено 4. 11. 2017.
- ^ „Браћа Недић, јунаци битке код Чокешине”. Vesti online. Приступљено 4. 11. 2017.
Литература
[уреди | уреди извор]- Стојанчевић, Владимир (2004). Први српски устанак 1804-1813. Београд: Медија центар "Одбрана". стр. 326. ISBN 978-86-3350-153-8.
- Стевановић, Др Миладин (1994). Први српски устанак. Горњи Милановац: Дечје новине. стр. 343. ISBN 978-86-3670-689-3.
- Ђорђевић, Др Мирослав Р. (2004). Ослободилачки рат српских устаника 1804-1806. Београд: Медија центар "Одбрана". стр. 447. ISBN 978-86-335-0154-5.
- Јанковић, Драгослав (1984). Српска држава Првог српског устанак. Београд: Нолит. стр. 293.
- Павићевић, Бранко; Стојанчевић, Владимир; Ратковић-Костић, Славица (1998). Од Царева Лаза 1712. и Боја код Иванковца 1805. до одласка Турака из Србије 1867. [Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске: од Царева Лаза 1712. до Добропољске битке 1918.], Књ. 1. Нови Сад: Православна реч; Београд: Војноиздавачки завод. стр. 616. ISBN 86-335-0038-8.
- Љушић, Радош (2018). Војводе и војводски барјаци: Војно уређење устаничке Србије (1804-1815). Београд: Медија центар "Одбрана". стр. 344.
- Хамовић, Драган; Јовановић, Небојша; Илијин, Душан (2004). Устаничка читанка (1804 - 1815). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 418. ISBN 86-17-11342-1.
- Приредио: Лакићевић, Драган (2004). Песме Филипа Вишњића о устанку. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 132. ISBN 86-379-0883-7.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Термопили а у Мачви – Бој код Чокешине, Политикин забавник, Зоран Лазаревић, бр. 3336, 2016.
- Пантелија Петровић: Бој на Чокешини – српски Термопили
| |||||||||
