Вук Калаитовић

Вук Калаитовић
Лични подаци
Пуно имеВук Калаитовић
НадимакКалаит
Датум рођења1913.
Место рођењаШтитково, Нова Варош, Краљевина Србија
Датум смрти1948.
Место смртиПравошево, Златар, ФНР Југославија
Војна каријера
СлужбаКраљевина Југославија,Четници
ЧинКапетан
КомандантМилешевски корпус

Вук Калаитовић (1913 — 1948) био је капетан у војсци Краљевине Југославије, током Другог светског рата био је командант Милешевског корпуса Југословенске војске у отаџбини.[1]

Други светски рат

[уреди | уреди извор]

Устанак у Србији

[уреди | уреди извор]

Калаитовић се активирао у отпору осовинској окупацији Југославије августа 1941. године. 25. августа, заједно са јединицама војводе Ђекића и Влајка Ћурчића (војводе Златарског), учествовао је у заузимању Кокин Брода под контролом Немаца када су убијени сви припадници немачког гарнизона.[2] Његов заменик био је Борислав Мирковић.[3]

Калаитовић је затим учествовао у бици код Нове Вароши 5. септембра 1941.[4]

Оснивање Милешевског корпуса

[уреди | уреди извор]

Калаитовић је 29. октобра 1941. присуствовао скупу људи из села Штитково, Божетић и Буковик, у организацији четничког официра Боже Јаворског.[5] У фебруару 1942. заједничке снаге четника под командом Калаитовића и муслиманске милиције којима је командовао Хасан Звиздић напале су комунистичке снаге.[6] У јесен 1942. године промењена је организација четничких јединица у долини реке Лим, на основу иницијативе Павла Ђуришића, и основан је Милешевски корпус којим је командовао Вук Калаитовић.[7]

Наводно, током једне битке са комунистичким снагама, четници којима је командовао Калаитовић заробили су 120 непријатељских војника и открили да је њих 22 носило униформу усташа, којима су припадали пре него што су се придружили комунистима, и одмах их погубили.[8]

Учешће у Ђуришићевим рацијама освете

[уреди | уреди извор]
Ђуришићев извештај од 13. фебруара 1943. године који обавештава Михаиловића о убиствима муслимана у окрузима Чајниче и Фоча у југоисточној Босни и у округу Пљевља у Санџаку.

Црногорски четници, којима је командовао Павле Ђуришић, напали су 5. јануара 1943. године 33 села претежно насељена муслиманима у региону Доњег Бихора.[9] Они су спроводили нападе освете над санџачким муслиманима, од којих су многи били невини сељани, с циљем да се обрачунају са муслиманским милицијама.[10][11][12]

У фебруару 1943. године четничке јединице којима је командовао Калаитовић, заједно са онима којима су командовали Остојић, Баћовић, Ђуришић и Лукачевић, убили су око 1.200 муслиманских милиционара[13]

и око 8.000 жена, деце и стараца..[14] У само једном селу, Касидолу код Прибоја, Калаитовићеве трупе су убиле 227 Муслимана, од којиһ је већина убијена һладним оружјем или живим спаљивањем у својим кућама.[15]

Повлачење са Ђуришићем према Словенији кроз Босну

[уреди | уреди извор]

Милешевски корпус са тада 200 људи, којима је командовао Калаитовић, придружио се јединицама Павла Ђуришића које су се повлачиле крајем 1944.[15] Његове јединице су 16. децембра 1944. године заседале у близини Миљевине и донесена је одлука да се повлачи ка северу.[16]

Четничке јединице биле су реструктуриране у односу на наредбу објављену 5. јануара 1945. године, али је Милешевски корпус остао нереструктуриран и под заповедништвом Калаитовића.[17] Калаитовић је са својим јединицама учествовао у бици на Лијевче пољу.

Напуштање Ђуришића и повратак у Штитково

[уреди | уреди извор]

После битке, Калаитовић и група његових четника повукли су се из рејона Бањалуке са намером да се врате у рејон Санџака.[18] Напустили су Ђуришића 9. априла 1945.

Калаитовић је био један од четничких заповедника који је преживео пораз четничких снага на Зеленгори 13. маја 1945.[19]

Реч на крају

[уреди | уреди извор]

2010. године у селу Штитково на имању породице Калаитовић постављен је споменик посвећен Калаитовићу.[20] Српски историчар Салих Селимовић наводи да је Калаитовић штитио муслиманско становништво и да никада није напао ниједан муслимански локалитет у зони своје одговорности. Када су током 1945. године комунистичке власти откриле да се Калаитовић крије у селу Кладница, блокирале су то подручје, али су муслимански сељани помогли Калаитовићу да се сакрије и побегне.[21] Српска историчарка Дубравка Стојановић приговорила је споменику у Штиткову јер сматра да су Калаитовићеве јединице починиле ратне злочине.[22] 2013. године у Штиткову је постављена спомен-плоча за 108 четника погинулих у Другом светском рату.[23]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Đurić & Mijović 1993:" капетан Вук Калаитовић, Командант Првог милошевског корпуса"
  2. ^ Милутин Живковић - НДХ У СРБИЈИ Усташки режим у Прибоју, Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници (април–септембар 1941, Последице усташке управе НДХ и рецидиви њене политике према муслиманима, Publishers: ДРУШТВО ИСТОРИЧАРА СРБИЈЕ „СТОЈАН НОВАКОВИЋ“, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА-ЛЕПОСАВИЋ, Belgrade 2017 pp. 195, "Одред војводе Ђекића извршио је крајем августа 1941. године неколико успешних напада на оружничке станице у Нововарошком и Сјеничком котару. Дана 25. августа заузета је постаја Кокин Брод, а њена целокупна посада ликвидирана. У овом нападу су вероватно учествовали и одреди које су водили Влајко Ћурчић, војвода златарски, чија се јединица (настала маја 1941) кретала Божетићком општином, те бивши поручник Југословенске војске Вук Калаитовић (1913– 1948) из Штиткова, који се активира управо током августа."
  3. ^ Treća proleterska sandžačka brigada: zbornik sećanja. Vojnoizdavaćki zavod. 1970. стр. 121. „Борислав Мирковић, заменик Вука Калаитовића.” 
  4. ^ Милутин Живковић - НДХ У СРБИЈИ Усташки режим у Прибоју, Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници (април–септембар 1941, Последице усташке управе НДХ и рецидиви њене политике према муслиманима, Publishers: ДРУШТВО ИСТОРИЧАРА СРБИЈЕ „СТОЈАН НОВАКОВИЋ“, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА-ЛЕПОСАВИЋ, Belgrade 2017 pp. 242
  5. ^ Милутин Живковић - НДХ У СРБИЈИ Усташки режим у Прибоју, Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници(април–септембар 1941, Последице усташке управе НДХ и рецидиви њене политике према муслиманима, Publishers: ДРУШТВО ИСТОРИЧАРА СРБИЈЕ „СТОЈАН НОВАКОВИЋ“, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА-ЛЕПОСАВИЋ, Belgrade 2017 pp. 254
  6. ^ Ужице 1941: устанак у ужичком крају. Војно дело. 1961. стр. 421. „....фебруара 1942. године заједничке четничке снаге поручника Калаитовића и муслиманска милиција Хасана Звиздића, почели су нападати са правца Сјенице, преко села Халиловића и Мишовића,” 
  7. ^ Војноисторијски гласник 2/2018, Volume 151, p. 151, {{quote= Реогранизацијом четничких снага у Полимљу, у јесен 1942. године настаје Милешевски корпус ЈВуО. Јак подстицај стварању јединице дат је на састанку четничких команданата у Колашину 15. септембра.37 Његов иницијатор био је мајор Павле Ђуришић}}
  8. ^ The South Slav Journal. Dositey Obradovich Circle. 2003. стр. 63. „Vuk Kalaitovic's Chetniks seeing Ustashas side by side with Tito's Partisans took over and had them executed on the spot.” 
  9. ^ Božović, Branislav; Vavić, Milorad (1991). Surova vremena na Kosovu i Metohiji: kvislinzi i kolaboracija u drugom svetskom ratu. Institut za savremenu istoriju. стр. 246. „Четници Павла Ђуришића су, 5. јануара 1943. године, напали 33 села у Доњем Бихору, настањеном Муслиманима.” 
  10. ^ Redžić 2002, стр. 60
  11. ^ Sedlar, Jean W. (2007). The Axis empire in southeast Europe, 1939–1945. Booklocker. стр. 163. ISBN 978-1-60145-297-9. 
  12. ^ Lampe, John R. (2000). Yugoslavia as History: Twice There Was a Country. Cambridge University Press. стр. 215. ISBN 978-0-521-77401-7. 
  13. ^ Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1990). Genocid nad Muslimanima, 1941-1945. Svjetlost. стр. 591. „U februaru 1943. četnici, pod komandom Zaharija Ostojića, Petra Baćovića, Pavla Đurišića, Voje Lukačevića, Vuka Kalaitovića i drugih, u srezovima pljevaljskom, čajničkom i fočanskom zaklali su 1 200 muškaraca i 8000 staraca, žena i dece i” 
  14. ^ Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1990). Genocid nad Muslimanima, 1941-1945. Svjetlost. стр. 591. ISBN 9788601015258. „U februaru 1943. četnici, pod komandom Zaharija Ostojića, Petra Baćovića, Pavla Đurišića, Voje Lukačevića, Vuka Kalaitovića i drugih, u srezovima pljevaljskom, čajničkom i fočanskom zaklali su 1 200 muškaraca i 8000 staraca, žena i dece i” 
  15. ^ а б Kovačević, Branislav (1993). Od vezirovog do zidanog mosta: tragična sudbina crnogorskih četnika u završnoj fazi rata : 1944-1945. Službeni list SRJ. стр. 107. „У саставу Ђуришићевих јединица био је и Милешевски корпус од око двије стотине бораца, којим је командовао Вук Калаитовић.” 
  16. ^ Serbia), Vojnoistorijski institut (Belgrade (1968). Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavija. Vojnoistorijski institut. стр. 287. „Kalaitović ima oko 300 ljudi ali je 16. (decembra) bio iznenađen kod Miljevine, pretrpeo gubitke, nesposoban he za dalju akciju.” 
  17. ^ Pajović, Radoje; Željeznov, Dušan; Božović, Branislav (1987). Pavle Đurišić, Lovro Hacin, Juraj Špiler. Centar za informacije i publicitet. стр. 88. ISBN 978-86-7125-006-1. „Preformiranje jedinica prema toj odluci obavljeno je 5. siječnja 1945. U sastavu komande Crne Gore, Boke i Starog Rasa nalazio se i Mileševski korpus pod zapovjedništvom Vuka Kalaitovića, koji nije preformiran...” 
  18. ^ Vukanović, Radovan (1982). Drugi udarni korpus. Vojnoizdavački zavod. стр. 458. „Исте судбине био је Вук Калаитовић, четнички командант из Санџака, који се вратио из рејона Бања Луке у Санџак са групом својих припадника, али је ускоро откривен и после гоњења од јединица КНОЈ-а годину дана касније убијен.” 
  19. ^ Војноисторијски гласник 1/2017. MA Boris Tomanić THE MOUNTAIN GUARD OF H. M. KING PETER II IN ORAŠAC MUNICIPALITY. FORMATION, COMBATS, CRIMES, p. 133
  20. ^ Vučićević, Vojin (23. 8. 2012). „Аћиф eфендија и Вук Калајитовић Калајит”. Politika. Приступљено 28. 10. 2019. 
  21. ^ Selimović, Salih (5. 2. 2019). „Светли примери заједничког живота”. Politika. Приступљено 25. 1. 2020. „Командант 2. Златарског корпуса ЈВуО капетан Вук Калаитовић Калаит није дозволио да у Новој Вароши његови војници убију ниједног муслимана. Никада није напао суседно подручје Кладнице од осам села насељених муслиманима, нити је неко од њих био убијен од стране његових бораца. Када је Озна 1945. године лоцирала капетана Калаита у Кладници блокирала је са јединицама Кноја цело подручје настојећи да га ухвате или ликвидирају. Муслимани капетана Калаита стрпају у сламу натоварену на воловска кола и провуку га на безбедно место. Њих нико није контролисао, не верујући да би муслимани спасавали четничког команданта.” 
  22. ^ „Bista Kalaita krivljenje istorije”. b92. Приступљено 26. 1. 2020. 
  23. ^ „Otkriveno spomen obeležje Kalajitovim saborcima”. Blic. Tanjug. 29. 8. 2013. Приступљено 25. 1. 2020. 

Литература

[уреди | уреди извор]