Драгиња Ружић

Драгиња Ружић
Портрет глумице Драгиње Ружић
Лични подаци
Пуно имеДрагиња Ружић
Друга именаДрагиња Поповић
Датум рођења(1834-10-02)2. октобар 1834.
Место рођењаВрањево[а], Аустријско царство
Датум смрти6. септембар 1905.(1905-09-06) (70 год.)
Место смртиВуковар, Аустроугарска
Занимањеглумица
Породица
СупружникДимитрије Ружић
Драгиња Ружић, глумица, Атеље Јосифа Сингера, Нови Сад, 1886. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

Драгиња Ружић (Врањево, 2. октобар 1834 — Вуковар, 6. септембар 1905) била је српска глумица, чланица ансамбла Српског народног позоришта у Новом Саду. Сматра се првом српском професионалном глумицом.[1]

Детињство и породица

[уреди | уреди извор]

Драгиња Ружић рођена је у Врањеву (данашњи Нови Бечеј), као ћерка свештеника Луке Поповића и његове жене Милице, домаћице. Завршила је само основну школу, али је у породици добила лепо васпитање и стекла радне навике.[1]

Бројна породица Луке Поповића је српском позоришту дала седам чувених имена, пет кћери и два сина. Свој живот су позоришту посветили Љубица Коларовић, Катица Поповић, Драгиња Ружић, Јелисавета - Јеца Добриновић, Софија Вујић, Лаза и Паја[б] Поповић.[в] Заједно са снајама и зетовима, међу којима су били Димитрије Ружић, Пера Добриновић, Димитрије Коларовић[3] и Лазина жена Марија Аделсхајм-Поповић[4] ова „уметничка династија” је једно време сачињавала готово половину трупе Српског народног позоришта у Новом Саду[5] и представљали су моћан и веома утицајан породични круг, не само у глумачкој дружини него и у органима Друштва за Српско народно позориште.[6] Глумачку традицију наставили су и унуци проте Луке: Зорка Тодосић, Емилија Поповић[7], Милка Марковић[8] и Лука Поповићи његове сестре Зорка Поповић—Премовић и Даница Поповић.[9] Последњи изданци ове династије били су праунуци проте Луке, Димитрије Митица Марковић и Љубица Тодосић, талентована глумица која је умрла веома млада.[10]

Глумачка каријера

[уреди | уреди извор]

Драгиња је прва од поп-Лукине деце отишла од куће и 1860. године у Српском Чанаду (Румунија)[г] и ступила у тамошњу дилетантску дружину.[1] На сцени је први пут наступила 17. јула 1860. године у улози Видосаве (Јован Стерија Поповић, Ајдуци) у дилетантској дружини Стевана Протића и Андреје Путића. Удала се за глумца Димитрија Ружића, с којим је играла у истим позориштима.[11]

Чланица Српског народног позоришта у Новом Саду Драгиња Ружић је од 16. јула 1861. и у њему ће остати до краја своје глумачке каријере. Прекид је имала од 1863. до 1865. године када је, у знак побуне због отпуштања Димитрија Коларовића, заједно са својим супругом Димитријем Ружићем и сестрама Љубицом Коларовић и Софијом Вујић иступила из овог позоришта. У том периоду наступала је у ad hoc[12] формираној путујућој позоришној дружини коју је оформио Димитрије Коларовић и са њом од јула до октобра 1863. приредио низ представа.[13] Имали су двоје деце - ћерку Зорку и сина Тиму.[3] После тога је до 1865. године играла у Хрватском народном казалишту у Загребу. Други прекид био је у периоду од 1872. до 1873. године, када је краће време глумила у На­родном позоришту у Београду.[1]

Драгиња Драга Ружић (1834-1905) у костиму пуковника у представи: "Пуковник од 18 година", Жозефа Мелвила (Атеље Николаса Штокмана - Беч, филијала Панчево, 1882). Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

Драгиња Ружић била је једна од најбољих глумица Српског народног позоришта у Новом Саду. „Ванредно даровита, лепе спољашњости и одлична певачица, она је могла да покаже богат уметнички изражајни дијапазон у великом драмском и чак карактерно-комичном фаху.”[11] Од самог почетка глумачке каријере била је запажена, а како је била врло амбициозна успела је „изузетно брижљивим радом да се врло брзо уметнички развије, истичући своју неисцрпну даровитост”. Тумачила је најразноврсније улоге од сентименталних и драмских љубавница, карактерних, комичних, озбиљних, с певањем. Сматра се да је одиграла око 350 улога. Умела је своје улоге да надахне животном истинитошћу и да најситнијим детаљима оживи ликове које представља. За Драгињу је дугогодишњи управник Српског народног позоришта Антоније Хаџић писао: „Она је умела удахнути онај прави, животворни дух уметношћу својом; она је верним, истинитим приказом најразличитијих карактера, било то комичних, било трагичних, доказала да се и наше глумачке снаге могу такмичити с великим глумцима других народа”. Савремени критичари је оцењују као велику уметницу европске уметничке вредности и сврставају је у уметницу највишег европског нивоа.[1]

Посвете великој глумици
Композитор Исидор Бајић, написао је за Драгињину последњу представу композицију Опроштајни поздрав Драгињи Ружић.

Песник Владислав Каћански је, како кажу, испевао своју најбољу љубавну песму још 1886. приликом њеног двадесетпетогодишњег јубилеја. Тврди се да то нису биле само пригодне речи из чисте конвенционалности написане, јер из њих избија искрени занос заљубљеног песника:

Ох, та склопи око црно,

покри лице милокрвно,

сакри твоју белу груд!

Та ако их луд примети,

луд ће да се опамети

а паметан — стаће луд.

Зато скривај рујно лице,

беж', лепото, беж' ми с пута

Душа ми је змија љута,

змај огњени моје срце —

па се бојим, чедо моје,

изешће те ово двоје![1]

Прославила је само један свој јубилеј, 25-огодишњицу уметничког рада, 17. априла 1886, у Гернеровој монодрами Мила, у преради Косте Трифковића. Исте вечери прославио је свој јубилеј и њен муж Димитрије Ружић. Црногорски књаз Никола Петровић Његош послао јој је том приликом сребрни ловоров венац.[14] Неочекивано се повукла са сцене 1898. године, у својој 64. години живота и са 38 година проведених на сцени. То је било изненађење, јер се сматрало да је у пуној уметничкој снази. Последња јој је била улога Јелисавете у Шилеровом комаду Сплетка и љубав, одиграном 27. јуна 1898. године. Наши највећи познаваоци позоришне уметности сматрају да се ни за једним глумцем у историји српског позоришта није толико и тако искрено туговало као за Драгињом. Захваљујући се присутнима и својој српској публици, кад и на лепим речима изговореним те вечери у њену част, Драгиња је поносна али доста тужно, између осталог поручила својим наследницима на сцени:[1]

Пензионисана је 13. августа 1898. године.[15]

Значајније улоге

[уреди | уреди извор]

Како је све своје улоге савесно припремала и за сваку била много хваљена од позоришне критике, то је данас врло тешко издвојити која јој је улога била најуспелија.[1] Међу најзначајније се, ипак, сврставају:[11]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]
Портрет Драгиње и Димитрија Ружића на плакату из 1886
Споменик Драгињи и Димитрију Ружићу, на Алмашком гробљу у Новом Саду један је од Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника који су као Просторна културно-историјска целина 1999. године проглашени за споменик културе[16]

Драгиња се удала за свог колегу, глумца Српског народног позоришта Димитрија Ружића. Венчали су се у манастиру Крушедол 2. фебруара 1862. године. Овај брак био је изузетно складан и Драгињину смрт Димитрије је трагично доживео „и до краја живота неутешно патио”. Драгиња Ружић умрла је 6. септембра 1905. године у Вуковару, у својој 71. години живота. Из Вуковара су њени посмртни остаци касније пренети у Нови Сад и сахрањени на Алмашком гробљу, у истој костурници са њеним мужем Димитријем и сестричином (ћерком њене најмлађе сестре Софије) Милком Марковић.[1]

Награде и признања

[уреди | уреди извор]

За живота је Драгиња Ружић одликована Сребрним ловоровим венцем, који је додељивало Друштво за Српско народно позориште глумцима и другим позоришницима на прослави годишњице њиховог уметничког рада. Драгињин венац данас је део збирке од 13 оваквих венаца, коју поседује Позоришни музеј Војводине.[17]

Данас једна улица у Новом Саду носи име Драгиње Ружић.[18]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Врањево је данашњи Нови Бечеј
  2. ^ Паја Поповић умро је веома млад, у 25. години.[2]
  3. ^ О деци попа Луке може се рећи да су сви били талентовани за позорницу, а изнад свега вредни и амбициозни. Служили су свима за пример. Они су посебно добродошли српском позоришту, баш у најтежем перио­ду, периоду његовог настајања. Међу њима најталентованија и највреднија била је Драгиња.[1]
  4. ^ породица је тада живела у Иванди, у Мађарској, где је поп-Лука тада држао парохију.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и MEČKIĆ, LAZAR. „Draginja Ružić, rođena Popović prva srpska profesionalna glumica”. NBO : Novi Bečej - Online. Архивирано из оригинала 16. 01. 2017. г. Приступљено 14. 1. 2017. 
  2. ^ „ТРИДЕСЕТ НАДГРОБНИХ СПОМЕНИКА СА ГРОБНИМ МЕСТИМА ИСТАКНУТИХ ПОЛИТИЧКИХ, КУЛТУРНИХ И ЈАВНИХ РАДНИКА, НА АЛМАШКОМ ГРОБЉУ У НОВОМ САДУ, О. НОВ”. Споменици културе у Србији. Српска академија наука и уметности. Приступљено 7. 9. 2017. 
  3. ^ а б Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  4. ^ „АДЕЛСХАЈМ-ПОПОВИЋ Марија”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 18. 1. 2017. 
  5. ^ „Тајне љубави чувених Срба (6): Грех са свастиком”. Vesti on-line. Приступљено 10. 1. 2017. 
  6. ^ „ДОБРИНОВИЋ Зорка”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 14. 1. 2017. 
  7. ^ Блажић, Мирјана. „Гости из Прошлости”. Радио Београд 1. РТС. Приступљено 12. 1. 2017. 
  8. ^ „Максимовић Вујић, Софија”. Српски биографски речник. [Књ.] 5, Кв-Мао (PDF). Нови Сад: Матица српска. 2011. ISBN 978-86-7946-085-1. Приступљено 13. 1. 2017. COBISS.SR 266200327
  9. ^ Mečkić, Lazar. „Luka Popović”. NOVI BEČEJ - ONLINE. Архивирано из оригинала 17. 03. 2022. г. Приступљено 5. 9. 2017. 
  10. ^ Stojković 1979, стр. 139
  11. ^ а б в Чланак Боривоја С. Стојковића у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ (7 том, Р-Србија) 1968.
  12. ^ „Љубица Коларовић”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 12. 1. 2017. 
  13. ^ „Димитрије Коларовић”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 13. 1. 2017. 
  14. ^ „РУЖИЋ Драгиња”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 22. 2. 2017. 
  15. ^ „ПЕНЗИОНИ ФОНД ЧЛАНОВА СНП”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 14. 1. 2017. 
  16. ^ „Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника, на Алмашком гробљу у Новом Саду, О. Нов”. Споменици културе у Србији. Националног центра за дигитализацију. Приступљено 1. 3. 2017. 
  17. ^ „ПОЗОРИШНЕ МЕДАЉЕ/ПРИЗНАЊА”. званична презентација. Позоришни музеј Војводине. Приступљено 14. 1. 2017. 
  18. ^ „Ulica Draginje Ružić, Novi Sad, Južno-Bački”. Plan plus. Приступљено 14. 1. 2017. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]