Икарус ИК-2

Икарус ИК-2

Икарус ИК-2, бр. 2110, у 6. ловачком пуку на Ваздушном пристаништу „Београд“ код Бежанијске косе. Елисе су му офарбане у црној боји због чега је понео надимак „црна двојка“. Фотографија из колекције господина Шиме Оштрића.
Опште
Намена ловачки авион
Посада 1 члан (пилот)
Земља порекла  Краљевина Југославија
Произвођач Фабрика аеро и хидроплана Икарус А. Д.
Први лет 22. април 1935.
Димензије
Дужина 7,88 m
Размах крила 11,4 m
Висина 3,84 m
Површина крила 18,00 m²
Маса
Празан 1502 kg
Макс. тежина при узлетању 1857 kg
Погон
Клипно-елисни мотор 1 × Hispano-Suiza 12Ycrs
Снага 860 KS, 640 kW
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 435 km/h
Долет 700 km
Плафон лета 12000 m
Мотор Hispano-Suiza 12Ycrs уграђен на авион Икарус ИК-2

Икарус ИК-2 је југословенски ловачки авион који је конструисан у прелазном периоду између двокрилаца са неувлачивим стајним трапом и једнокрилаца са увлачивим. ИК-2 је имао високо постављена пулавски-крила са упорницама и са класичним, неувлачивим стајним органима, са репним точком.

Наоружање и покретљивост авиона су били добри, али је у вријеме Априлског рата 1941. авион већ био застарио и заостајао у брзини, што га је чинило инфериорнијим у борби са савременијим ловцима као што је немачки Ме-109. Конструктори ловца ИК-2 су међутим били свјесни брзих промјена у свијету ваздухопловне науке и технологије 30-их година 20. вијека и сходно томе су почели да развијају ИК-3, чији је прототип полетио и прије него је ИК-2 ушао у наоружање Војног Ваздухопловства Краљевине Југославије - ЈКРВ.

Развој

[уреди | уреди извор]

ИК-2 је настао као пројекат инжењера Љубомира Илића и Косте Сивчева. Први пут је полетио 22. априла 1935. као прототип.

Први прототип ИК-Л1 био је спреман за испитивање 1935. године. Авион је био опремљен једним линијским мотором Хиспано Суиза 12Ycrs (енгл. Hispano Suiza), снаге 860 KS, 640 kW, а наоружан је био са топом Хиспано Суиза HS-404 калибра 20 mm са 60 граната уграђеним испод мотора и са 2 митраљеза 7,92 mm, Дарне (фр. Darne), уграђена са сваке стране мотора по један.

Заговорник двокрилца, капетан Леонид Бајдак је испитивао ИК-1 у лету. Током испитивања, у току трећег лета, авион у понирању изгубио могућност управљања, па је претрпео тежак удес. Пилот Бајдак је преживио удес и дао је оцену да авион ИК-1 није погодан за ловачки авион. Истрага удеса је показала да је проблем настао као последица лошег квалитета шивења једног шава на платну оплате крила с којом је крило било превучено, па је донета одлука о наставку испитивања у лету с другим прототипом, ИК-2. Такође је утврђено да је Бајдак прекорачио предвиђено оптерећење у маневру за први прототип, али је због повећања поузданости у другом прототипу ојачана структура.

Други прототип је имао металну оплату, а за лет је био спреман у јуну 1936. године. Нови пробни пилот, Добникар извршио је прелиминарне испитне летове, укључујући и симултану борбу против двокрилца Хокер фјуриа на којем је летио капетан Бајдак. ИК-2 је показао боље борбене карактеристике и са тиме је охрабрио младе конструкторе авиона.

Технички опис

[уреди | уреди извор]

Конструкција је била слична пољском ПЗЛ П.8 с којим дели преломљено, такозвано Галебово крило, дајући пилоту одличан поглед. Крила су са сваке стране била ојачана са по две упорнице. Фиксни стајни трап (с репним точком) извучен је изван упорница. Отворена пилотска кабина била је смештена иза крила. Репне површине (хоризонтални стабилизатор) је такође био одоздо ојачан с упорницом са сваке стране репног дела трупа, а с горње стране причвршћен је с две сајле за вертикални стабилизатор. Корак трокраке елисе подешавао се ручно, на земљи пре лета, према врсти задатка у планираном лету.

Оперативна употреба

[уреди | уреди извор]

На темељу резултата прелиминарних испитивања, Ратно ваздухопловство Краљевине Југославије је одобрило производњу 12 ловаца ИК-2, који су испоручени Војном Ваздухопловству Краљевине Југославије 1939. године.

ИК-2 у Априлском рату 1941. године

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату и Борбена дејства Четвртог ловачког пука

ИК-2 ловци су били у саставу 107. ескадриле 4. ловачког пука у току Априлског рата 1941. године, стационирани на аеродрому Босански Александровац у сјеверозападној Босни. Уз осам Икаруса ИК-2 авијацију су сачињавали и 18 Хокер харикена. На дан 7. априла 1941, 5 ИК-2 ловаца заједно са 5 Хокер харикена је учествовало у борби против многобројних (27) њемачких ловаца близу аеродрома Ровине, недалеко од Бање Луке. Неколико ИК-2 је оборено у овом сукобу и надаље су кориштени у нападима на њемачке копнене јединице.

ИК-2 ловци који су пали у немачке руке (четири комада) су предати ваздухопловству „НДХ“ које их је користило током даљег рата против партизана, четника и цивилног становништва[1].

Шта о авиону ИК-2 каже један од његових копројектаната К.Сивчев у[2].

"ИК-2" је поново израђени "ИК-1", само са металном уместо платнене оплате крила; иначе једносед, раменокрилни једнокрилац, са упорницама, потпуно металне конструкције са неувлачећим стајним трапом, са мотором Hispano Suiza 12Y од 860 KS. Наоружање - 1 топ калибра 20 mm кроз осу елисе и 2 синхронизована митраљеза кал.7,92 mm. Иако је прототип "ИК-2" успео и свог тада јединог конкурента у такмичењу тукао и у перформансама и у наоружању, ипак је у фабрици Икарус израђена само једна пробна серија за једну ескадрилу, док је конкурент Hawker "Fury" рађен у серији у лиценци која је купљена. Страни капитал се показао јачи од домаће конструкције и фабрикације. Задњи примерци авиона "ИК-2" били су у употреби још и за време Другог светског рата.

Перформансе

[уреди | уреди извор]
  • Максимална брзина: 435 km/h на висини од 5000 m.
  • Брзина крстарења: 250 km/h
  • Максимална висина лета (плафон): 12000 m
  • Долет: 700 km

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ В. Микић; Зракопловство НДХ 1941 - 1945, ВИИВЈ, Београд, 2000.
  2. ^ Sivčev, ing. Kosta (novembar—decembar 1953). „Predratni jugoslovenski avioni”. Narodna krila (на језику: (језик: српски)). Beograd: Časopis sportskog vazduhoplovsva. 6: strana 32. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • M. Ognjević, Aleksadar; Branislav J. Mirkov (2020). Ikarus IK-2 (Monograph in 3D). Lublin, Poland: Kagero Publishing. ISBN 978-83-66148-62-8. 
  • Димитријевић, Бојан Б., Предраг Миладиновић и Милан Мицевски (2012). Краљевско ваздухопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918—1944. Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8. 
  • Donald, David (1997). The Encyclopedia of World Aircraft. Prospero Books. ISBN 978-1-894102-24-7. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Sivčev, ing. Kosta (novembar—decembar 1953). „Predratni jugoslovenski avioni”. Narodna krila. Beograd: Časopis sportskog vazduhoplovsva. 6: strana 32. 
  • В. Микић; Зракопловство НДХ 1941 - 1945, ВИИВЈ, Београд, 2000.
  • Janić, Čedomir (1991). „Vazdušne borbe nad Jugoslavijom”. Aeromagazin (на језику: (језик: српски)). Beograd: BB Soft. specijal: 6 — 16. ISSN 1450-6068. 
  • Micevski, Milan (1991). „Pod tuđim zastavama”. Aeromagazin (на језику: (језик: српски)). Beograd: BB Soft. specijal: 36 — 40. ISSN 1450-6068. 
  • Grujić, Zlatomir (1998). „Fabrika aeroplana i hidrplana Ikarus A.D.”. Aeromagazin (на језику: (језик: српски)). Beograd: BB Soft. 6: 39 — 41. ISSN 1450-6068. 
  • Ђокић, Небојша; Радовановић, Радован (2017). „СТВАРАЊЕ ВАЗДУХОПЛОВСТВА КРАЉЕВИНЕ СХС И ФОРМИРАЊЕ РАТНЕ ДОКТРИНЕ”. Записи (на језику: (језик: српски)). Пожаревац: Историјски Архив Пожаревца. 6: 113 — 126. ISSN 2334-7082. 
  • Мијатовић, Иван; Ђокић, Небојша (2011). „ЛОВАЧКА АВИЈАЦИЈА ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И ПРАЋЕЊЕ САВРЕМЕНИХ ТРЕНДОВА У НАОРУЖАЊУ - стереотипи и чињенице,”. Расински анали (на језику: (језик: српски)). Крушевац: Историјски Архив Крушевца. 9: 136 — 168. ISSN 1451-4346. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Макетарство

[уреди | уреди извор]