Исидор Бајић

Исидор Бајић
Бајић (око 1910)
Лични подаци
Датум рођења(1878-08-16)16. август 1878.
Место рођењаКула, Аустроугарска
Датум смрти15. септембар 1915.(1915-09-15) (37 год.)
Место смртиНови Сад, Аустроугарска

Исидор Бајић (Кула, 16. август 1878 — Нови Сад, 15. септембар 1915) био је српски композитор, учитељ, педагог, мелограф и издавач.[1] Основао је и био први директор Музичке школе у Новом Саду, једне од првих таквих институција на тлу Војводине.

Биографија

[уреди | уреди извор]
Биста у школском дворишту у Кули

Гимназију је завршио у Новом Саду, а дипломирао је на Музичкој академији у Будимпешти.[1] Од 1901. до 1915. године радио је у Великој српској православној гимназији у Новом Саду (данас гимназија Јован Јовановић Змај) као учитељ певања и појања, диригент ученичких хорова, гудачког и тамбурашког оркестра, хора СЗПД Невен и организатор Светосавских беседа. Помагао је даровитим ученицима у њиховим првим композиторским корацима. Као резултат Бајићевог педагошког рада настао је Пројекат за промену учења појања и певања у Великој српској православној гимназији (1912). Основао је музичку школу у Новом Саду, 17. октобра 1909. године, после Школе пјенија Александра Морфидиса-Нисиса, прву институцију тог типа на тлу Војводине (Србија).[2]

У скоро свим периодичним часописима и дневној штампи тога времена (Бранково коло, Летопис Матице српске, Застава, Слога) објављивао је текстове из области музике и музичке педагогије (Певање као педагошко средство и корист његова, Како треба учити музику у препарандији и богословији, Наше црквено појање и друге). Низ чланака о Савезу српских певачких друштава проузроковали су оштру јавну полемику са Петром Коњовићем. Покренуо је нотну едицију Српска музичка библиотека и часопис Српски музички лист (у историји српског издаваштва, хронолошки трећи музички лист у Срба). Написао је и објавио два уџбеника: Клавир и учење клавира (1901) и Теорија правилног нотног певања (1904).[3][тражи се бољи извор]

Записивао је народне и српске црквене мелодије и користио их у својим композицијама за клавир, хорским делима, комадима са певањем и у опери Кнез Иво од Семберије[1]. Српско црквено појање је упоређивао са појањем других народа на путовању за Хиландар са хором карловачких богослова у лето 1911. године. Обраћао се лично Лукијану Богдановићу, православном епископу будимском, у вези са предлогом за редиговање српског црквеног појања (1907).[4]

Опус

[уреди | уреди извор]
  • Циклуси соло песама:
    • Песме љубави
    • Албум песама у духу српских народних песама
    • Српске народне песме из Мокрањчевих руковети
    • Сељанчице
    • Јесен стиже дуњо моја
  • Клавирске композиције:
    • Албум композиција за гласовир
    • За Косово-Куманово, за Сливницу-Брегалницу
    • Српска рапсодија
  • Камерна дела:
    • Песма без речи
    • Pizzicato polka
    • Романса
  • Оркестарска дела:
    • Магла пала
    • Елегија
    • Опроштајни поздрав Драги Ружицки
  • Хорске композиције:
    • Песма о песми
    • Ловачки збор
    • Божествена литургија
    • Гусларева смрт
    • Из мога даковања
    • Из моје градине
  • Комаде са певањем:
    • Ђидо
    • Ракија
    • Мена
    • Дивљуша
  • Опере:

Извори:[4][3]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 96. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ „Исидор Бајић”. www.srpskilegat.rs. Архивирано из оригинала 9. 9. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  3. ^ а б „БАЈИЋ Исидор”. musicomniscience.wordpress.com. Приступљено 11. 2. 2021. 
  4. ^ а б „О Исидору Бајићу”. Музичка школа „Исидор Бајић”. Приступљено 25. 1. 2018. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]