Био је четврти син угледног трговца вина, родом из Далмације. Први светски рат, као и смрт оца 1918. године када је брод са којим је одлазио у Далмацију био потопљен, заувек су га одвратили да постане поморац.
За себе је једном рекао да је хтео да буде и поморац, можда сликар, пилот или доктор, а да није ни размишљао да буде глумац: „Али, мој живот је био веома буран, а природа ни случајно авантуристичка. Ја сам заправо страшљив човик. Не волим улазити у авантуре, у непознанице. А ипак, живот ме је увик гура и гура, баш у такве ситуације...“
У „глумачке воде“ улази, средином тридесетих, када се придружује путујућој глумачкој скупини „Талија“, а затим, избијањем Другог светског рата, у рат одлази као резервиста Краљевске војске,[тражи се извор] а потом се придружује партизанима.[тражи се извор]
Први послератни ангажман му је у ХНК у Сплиту, па у Загреб, а одатле 1947. године стиже у Београд у тек основано Југословенско драмско позориште (ЈДП).[1] Прва улога у ЈДП-у била је на дан отварања позоришта у Цанкаревом „Краљу Бетајнове“ у режији Бојана Ступице1948. године. Отада је глумио свуда, али је ЈДП остало његово матично позориште све до одласка у пензију 1971. године.
И поред многобројних улога у позоришту као и на филму, највећу популарност донела му је улога која му је обележила целокупну каријеру 1970. године, улога доктора Луиђија у серији „Наше мало мисто“ по сценарију Миљенка Смоје, а у режији Данијела Марушића. У време приказивања серије празниле су се улице југословенских градова, а Карло Булић и његова партнерка Асја Кисић - Бепина постали су мегазвезде.
А он је о тој улози рекао:
„То је моје прољеће, то су оне црвене трешње закачене на ухо дјетињства. Жао ми је што сам с Луиђијем убио себе. С новим се ликовима трудим, покушавам убити Луиђија којег бих се радо отарасио, смета ми.“