Митрополит цетињски Руфим II

Руфим (Рувим) II Бољевић био је митрополит цетињски од 1662. до 1685. године.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Био је родом из Црмнице, пореклом је из породице Пламенац, па се у летописима помиње и као Рувим Пламенац.[1]

Рувимов претходник на месту митрополита цетињског био је Мардарије (1640-1659).[2] Не зна се поуздано ко је био митрополит од 1660. до 1662. године и да ли је он уопште био на тој функцији. Он се посебно помиње у изворима из 1673, 1675, 1682. и 1685. године. Платио је изградњу резервоара у манастиру Хиландар пре свог устоличења.[3] Историчари И. Степчевић и П. Ковијанчић тврде да је Рувим 1662. године изабран за митрополита цетињског, па је стога био један од судија у решавању спора између харамбаше Лазарића и Каручана из Црмнице, који се догодио 2. новембра 1772. године.

Према историчарима, управо су се под митрополитом Рувимом црногорски хајдуци предвођени Бајом Пивљанином борили на страни Млетачке републике у Критском рату. После рата, Рувим се активно супротстављао насилном покатоличењу Црне Горе и чак је по православном обреду крстио гувернера Кучија Лалеа Дрекалова.[4] Митрополит је успео и да постигне помирење међу многим црногорским породицама и оконча обичаје крвне освете и анатема незадовољних[5].

Истовремено, подржао је Млетачку републику. Јануара 1685. изненада је умро, а Сенат Венеције послао је писмо которском млетачком гувернеру у коме је изразио тугу због смрти цетињског митрополита, који је одувек био заинтересован да помогне Венецији[6]. Историчари сматрају да је митрополит Рувим био највернији пријатељ владара Венеције у то време. Сахрањен је у манастиру Горње Брчеле.[7]

Далеки потомак епископа Рувима, Арсеније (Пламенац) био је и митрополит цетињски (1781–1784).

Марко Драговић је објавио једно писмо од 19. октобра 1673. године у којем се спомиње овај митрополит. Из писма се види да је владика мијењао имовину са Франом Антоновим у Маинама код Будве. У другом писму, за који Драговић претпоставља да је из доба Руфима II, a не I, наводи се да је Руфин био свештеник, а тада владика, који стоји у манастир на Цетиње. Он сам себе спомиње и на једној србуљи из 1689. године. У њој спомиње велику биједу и несрећу када се царство смјењује и каже да може Бог опет дати да виде опћега оца патријарха у својој епархији. Марко Драговић сматра да се то односи на Арсенија Црнојевића који је одласком у великој сеоби, упразнио патријаршијски пријесто.[8] 1675. године је утицао на Куче, да се из римокатолицизма врате у православље. Он се у једном братоножићком предању назива владика брчеоски(Манастир Брчели је био филијала манастира Врањине).[9] Пошто је 1614. био у Кучима збор главних људи из околних покрајина са пећким патријархом на челу, гдје се договарало о опћем устанку против Турске, могуће је да је тај повратак православљу био тако успјешан, јер се покатоличавање десило у истом вијеку (није се десило давно, да би се дубље укоријенило).[10]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Plamenac, Rade Turov (1997). Memoari (на језику: српски). CID. ISBN 978-86-495-0047-1. 
  2. ^ Ивановић, Филип (2006). Проблематика аутокефалије Митрополије Црногорско-приморске (на језику: српски). Унирекс. ISBN 978-86-7660-033-5. 
  3. ^ „Projekat Rastko Cetinje - Povijest”. www.rastko.rs. Приступљено 2023-10-16. 
  4. ^ Litavrin, Gennadij G. (1998). Османская империя и страны Центральной, Восточной и Юго-Восточной Европы в XVII в: главные тенденции политических взаимоотношений (на језику: руски). Памятники Исторической Мысли. ISBN 978-5-88451-114-9. 
  5. ^ Православље у Црној Гори (на језику: српски). Митрополија Црногорско Приморска "Светигора". 2006. ISBN 978-86-7660-031-1. 
  6. ^ Stanojević, Gligor (1970). Jugoslovenske zemlje u mletačko-turskim ratovima XVI-XVIII vijeka (на језику: српски). Istorijski institut. 
  7. ^ „Ćipur: Smiraj 23 mitropolita kod oltara”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2023-10-16. 
  8. ^ Драговић, Марко (1887). Старине, књ. 19., Прилози за историју Црне Горе из времена владика из разних племена. Загреб: ЈАЗУ. стр. 255, 259, 260. 
  9. ^ Ровински 1998, стр. 74, 78.
  10. ^ Томановић, Лазар (1899). Г. Руварац и Монтенегрина. Сремски Карловци. стр. 37. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Икона за клице

Овај чланак је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.