Невенка Урбанова

Невенка Урбанова
Невенка Урбанова као Госпођица Алварес у представи „Оно што се зове љубав“, Народно позориште (1928)
Лични подаци
Датум рођења(1909-03-28)28. март 1909.
Место рођењаСтари Бечеј, Аустроугарска
Датум смрти7. јануар 2007.(2007-01-07) (97 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Веза до IMDb-а

Невенка Урбанова (Стари Бечеј, 28. март 1909 — Београд, 7. јануар 2007) била је српска глумица.

Позориште

[уреди | уреди извор]
Табла на згради где је становала

Прошла је аудицију 1925. године код Милана Грола и Милана Кашанина и примљена за члана драме Народног позоришта у Београду. Остварила је преко 150 улога. Статус првакиње Народног позоришта стекла је 1936. године, радила је до пензионисања 1959. у Народном позоришту. Последњи пут се појавила на позоришној сцени 21. априла 1965. године, као гошћа у Југословенском драмском позоришту, на светској прапремијери Мрожековог дела „Танго“. Тог дана, на сцену ЈДП-а изашао је глумачки ансамбл у саставу: Љубиша Јовановић, Блаженка Каталинић, Невенка Урбанова, Снежана Никшић, Славко и Никола Симић и Марко Тодоровић.

Неке од најзначајнијих улога које је остварила су: Лола Монтез („Опчињени краљ“), Баронеса Кастели-Глембај („Господа Глембајеви“), Госпођа Ерлин („Лепеза леди Виндермир“), Јулија („Обожавана Јулија“), Серафина („Тетовирана ружа“).[1]

„За предратну генерацију гледалаца она је жена „еротске интелигенције“, femme fatale свога доба, та Госпођица Алварес, Јармила Јанска, Џил, Жанина, Луција Силва, Мелита, а за нас послератну генерацију Нушићева Рина, Крлежина Баруница Кастели, Вајлдова Леди Виндермир, Ратиганова Хестер Колијер, Соважонова Обожавана Јулија и Серафина Тенесија Вилијамса.“ (Јован Ћирилов)

Била је удата за вајара Душана Јовановића (†1945), сина дворског фотографа Милана Јовановића и синовца сликара Паје Јовановића. Године 2002. Невенка Урбанова је поклонила принцу Александру две бисте његовог оца краља Петра Карађорђевића које је израдио њен супруг. Том приликом последњи пут се појавила у јавности.

Филмови

[уреди | уреди извор]

Осим у позоришту глумила је и у филмовима:

  • Све ради осмеха (1926),[2]
  • Да сам раније знала (1928),
  • Софка (1948),
  • Срећа у торби (1961),
  • Медаљон са три срца (1962).

Књига

[уреди | уреди извор]

У последњим деценијама живота бавила се писањем својих успомена. Године 2000. објавила је књигу Свици који словима светле у сопственом издању (са предговорима академика Дејана Медаковића и редитеља Мирослава Беловића), а 2006. у поновљеном издању (издавач Народно позориште у Београду).[3] Током априла и маја 2006. у Универзитетској библиотеци трајала је изложба посвећена Хугу Клајну, на предавању „Глумци о редитељу Клајну“ 4. маја 2006. учествовала је писменим саопштењем које је прочитао Предраг Ејдус.[4]

Награде

[уреди | уреди извор]

Добила је награду Владе Србије за улогу Рине у Нушићевом „Покојнику“, затим прву награду на Фестивалу радио и ТВ драме у Љубљани за радио монодраму „Липтонов чај“ 1964. године.[1] Глумачку награду „Добричин прстен“ добила је 1984. Један је од добитника награде академије „Иво Андрић“ за 2005. годину.

Године 1994. у Галерији САНУ отворила је изложбу поводом 125 година Народног позоришта.

На згради у којој је живела постављена је спомен-плоча 2012. године, рад њеног супружника Димитрија Дишка Марића са којим је провела дуже од пола века.[5][6]

Занимљивости

[уреди | уреди извор]
  • Највећи део свог живота, и уметничког века, посветио је Невенки Урбановој њен судруг, дружбеник, „пријатељ до последњег даха”, академски сликар Димитрије Дишко Марић. Посветио јој је и своје суптилне слике нежног колорита, као што је била нежна и његова љубав према Невенки.“ (Јован Ћирилов).[7]
  • Кад је преминула, била је у том моменту најстарија српска глумица. По њеној жељи вест о смрти објављена је три дана касније, 10. јануара, након што су обављени кремација и сахрана. Вест о њеној смрти објављена је у Другом дневнику РТС 10. јануара 2007.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Ко је ко у Србији 1991, Београд 1991. страна 503, текст „Урбанова С. Невенка“
  2. ^ „Погледајте прву југословенску рекламу снимљену 1926. (Б92, 30. април 2015)”. Архивирано из оригинала 02. 05. 2015. г. Приступљено 30. 04. 2015. 
  3. ^ „Невенка Урбанова поново у народном позоришту („Данас“, 23. новембар 2006.)”. Архивирано из оригинала 14. 05. 2008. г. Приступљено 15. 4. 2013. 
  4. ^ „Изложбе и трибине у Универзитетској библиотеци”. Архивирано из оригинала 24. 09. 2006. г. Приступљено 15. 4. 2013. 
  5. ^ „Спомен плоча Урбановој”. seecult. 22. 3. 2012. Приступљено 15. 10. 2023. 
  6. ^ „ОТКРИВАЊЕ СПОМЕН ПЛОЧЕ ПОЗОРИШНОЈ ДИВИ НЕВЕНКИ УРБАНОВОЈ У СРЕДУ 28. МАРТА”. Народно позориште. 21. 3. 2012. Приступљено 15. 10. 2023. 
  7. ^ „POZORISNA DIVA NEVENKA URBANOVA”. www.seecult.org. Архивирано из оригинала 16. 07. 2011. г.  Текст „SEEcult.org Portal za kulturu jugoistočne Evrope” игнорисан (помоћ)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]