О смрти гонитеља

О смрти прогонитеља (лат. De mortibus persecutorum) је дело хришћанског апологета и реторичара Лактанција из раног 4. века, посвећено опису страђмих смрти прогонитеље хришћана. Уз „Црквену историју“ Јевсевија Кесаријског, дело је главни извор за проучавање догађаја који су у историју ушли као Велики прогон.

Садржај

[уреди | уреди извор]

Лактанције почиње своје дело, упућено извесном Донату, кратким приказом оснивања хришћанске цркве од стране Исуса Христа и апостола, стварајући на тај начин историјску перспективу и показујући божанско порекло цркве, из чега су каснији следили догађаји везани прогон хришћана и казну Божију према њеним непријатељима[1]. Даље, аутор исто тако кратко говори о неславној смрти прогонитеља хришћанства у прва два века његовог постојања – царева Нерона, Домицијана, Деција, Валеријана и Аурелијана. Говорећи о овим догађајима, Лактанције је вероватно користио апокрифне изворе или изворе који нису преживели до нашег времена. Од њих је, посебно, могао да узме податке о тачном датуму смрти Христове („десет дана пре априлских календа у години два Геминска конзула“ - 23, 29. марта) и о трагичној судбини Валеријана у заточеништву од шаха Шапура I. У последњем случају, хипотетички извор информација од Лактанција добио је назив „Каисергескихте” (немачки) руски у историографији [2].

Од VII поглавља, Лактанције прелази на опис савремених догађаја, чији су главни ликови били припадници тетрархије – Диоклецијан, Максимијан, Галерије, као и њихови наследници, који су добили власт након абдикације Диоклецијана. Констанцију Хлору Лактанције, због теме свог дела, посвећује много мање пажње[тражи се извор]. У време Великог прогона у Никомедији, аутор је, с једне стране, био очевидац кључних догађаја Римског царства почетком 4. века – абдикације Диоклецијана и проглашења Севера и Максимина Даје за цезаре, уништење Никомедијског храма, каснији прогон хришћана и борба за власт у Римском царству која је кулминирала победом Константина Великог. С друге стране, за разлику од Јевсебија, Лактанцијеви хоризонти су били знатно ужи, а он није располагао подацима из других делова царства[3].

Рукописи и издања

[уреди | уреди извор]

Запис је био заборављен вековима и сматран је изгубљеним све док један рукопис овог дела није откривен 1678. у бенедиктинској опатији Моисац. Наслов рукописа је лат. Луции Ц(а)ецилии либер ад Донатум цонфессорем де мортибус персецуторум. Рукопис је завршио у Колберовој колекцији, а следеће године Етјен Балуз је објавио едитио принцепс[4].

Балузово приписивање текста Лактанцију није се дуго сматрало неспорним. Крајем 19. века немачки издавач и коментатор дела Лактанција С. Бранта (Немачки) Рус. сматрао је, узимајући у обзир текстолошке карактеристике дела и познате податке о Лактанцијевој биографији, да је Де мортибус персецуторум створио или имитатор или један од потоњих ученика. Међутим, детаљније студије су потврдиле ауторство Лактанција [5].

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Lactantius. Lord Hailes (transl.) (2021) On the Deaths of the Persecutors: A Translation of De Mortibus Persecutorum by Lucius Cæcilius Firmianus Lactantius Evolution Publishing, Merchantville, NJ ISBN 978-1-935228-20-2, p. 2
  2. ^ Lactantius. On the Deaths of the Persecutors, p. 93.
  3. ^ Lactantius. On the Deaths of the Persecutors, p. 75.
  4. ^ Lactantius. J. L Creed (transl.). De Mortibus Persecutorum. Oxford: Clarendon Press, 1984.
  5. ^ Touber, Jetze. “Patristic Scholarship and Religious Contention, 1678-1716: The Rediscovery and Publication of Lactantius's ‘De Mortibus Persecutorum.” p. 279.