Сверуска нација

Алегорија „троједне руске нације“ на плакату из Руске империје (1905)

Сверуска нација (рус. триединый русский народ) или Троједини руски народ (рус. общерусский народ), такође названа панруска нација, је термин за царску руску и каснију иредентистичку идеологију[1][2] која види руску нацију као „тројство“ поднација:[3][4][5] Велика Русија, Мала Русија и Бела Русија.[6] Односно, ове поднације су контекстуално идентификоване са Русима, Украјинцима (обично укључујући Русине[7][8]) и Белорусима. Изнад свега, основа идеологије која подржава инклузивни руски идентитет је усредсређена на подвођење свих источних Словена под своје окриље.[9][10]

Империјална догма усредсређена на изградњу нације постала је популарна у Руском царству и Руском царству, где је консолидована као званична државна идеологија; Осећај трoјединственог „све-руског“ народа био је прихваћен од стране многих империјалних поданика, укључујући Јевреје и Немце, и на крају је послужио као темељ Руске империје.[11][12][13]

Научни радови на енглеском језику помињу овај концепт као великоруски, Сверуски,[14][15] [16][17][18][19][20] сверуски[15][19][20][21][22][23][24] или троједини руски народ.[14][16][25][26][27]

На руском се помиње као Triyedinyi russkii narod (рус. Триединый русский народ). У 19. веку, идеја је такође помињана као оbshcherusskii (једно-руска или заједничко-руска) националност.[28]

На украјинском се помиње као Tryiedynyi rosiiskyi narod (укр. Триєдиний російський народ)[29][30][31][32][33] или pan-ruskyi narod (укр. пан-руський народ).[34]

На белоруском се помиње као Tryadziny ruski narod (блр. Трыадзіны рускі народ).

Имајте на уму да у овом контексту три источнословенска језика користе реч народ, што се преводи као „народ“.[35][36] Народ („људи“) на овим језицима изражава смисао „етно-културне агломерације нижег нивоа“, док се на енглеском реч „нација“ (како је користе научници) такође односи на велику групу људи који деле заједнички језик, култура, етничка припадност, порекло или историја.

Кнежевине Кијевске Русије, 1054–1132

Анкете

[уреди | уреди извор]

Анкета широм земље спроведена у марту 2000. у Белорусији показала је да је 42,6% испитаника рекло да Белорусе сматра огранком троједне руске нације.[37]

Анкета коју је у јулу 2021. спровео украјински анкетар „Ратинг“ показала је да се 55% украјинских испитаника (не рачунајући Крим који су анектирали Русији и територије под контролом сепаратиста) није сложило са недавним Путиновим изјавама да су „Руси и Украјинци један народ који припада истом историјском и духовни простор“, док се 41% сложило. У источној Украјини се 65% сложило са изјавама, док се 30% не слаже, у јужној Украјини се слаже 56% док се 40% не слаже, у централној Украјини 36% се слаже, док се 60% не слаже, а у западној Украјини 22% се слаже док 75% не слаже.[38][39]

Религија

[уреди | уреди извор]

Титула „Сверуса'", коју су одувек користили руски владари, још увек је у употреби од стране православних патријарха у Русији и Украјини. У овом случају руски патријарх користи титулу „патријарх московски и целе Русије" док је украјински патријарх Украјинске православне цркве – Кијевске патријаршије'" што имплицира супротстављене претензије на духовно вођство. православног народа на целој територији бивше Кијевске Русије.

Иницијатива спољне политике Кремља и Руске православне цркве је концепт „ руског света “ (русский мир), виђено као „поновно уједињење“ тројединог руског народа, а понекад и као главни задатак за 21. век.[40] Ова иницијатива је промовисана у сарадњи са руском владом у њеној спољној политици како би консолидовала своју позицију на постсовјетском простору,[41] јер Москву ставља „у центар православне цивилизације сродних суседа: Русије, Белорусије и Украјина“.[42][43]

Статус Русина

[уреди | уреди извор]

Сверуска идеологија је имала тенденцију да укључи говорнике четвртог и јединог другог источнословенског језика, Русине Карпатске Рутеније, као део Малоруса (Украјинаца).[7][8] Неки савремени русински аутори у Сједињеним Америчких Држава радије су сматрали Русине сопственом подгрупом унутар веће руске нације.[44] Ипак, међу Русинима никада није порицана чињеница да су Русини били у најближем сродству са Малорусима. Русини, следбеници сверуског концепта, били су познати као „русофили“.[45]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Cusumano, Eugenio; Corbe, Marian (2018). A civil-military response to hybrid threats. Cham, Switzerland. стр. 30. ISBN 9783319607986. 
  2. ^ Restructuring post-Communist Russia. Cambridge: Cambridge University Press. 2004. стр. 178. ISBN 9780511509995. 
  3. ^ Miller, A. I. (2003). The Ukrainian question : the Russian Empire and nationalism in the nineteenth century. Budapest: Central European University Press. стр. 21. ISBN 9789639241602. 
  4. ^ Suslov, Mikhail (2020). Geopolitical imagination : ideology and utopia in post-Soviet Russia. Stuttgart. стр. 191. ISBN 9783838213613. 
  5. ^ Plokhy, Serhii (2007). Ukraine and Russia : representations of the past. Toronto: University of Toronto Press. стр. 139. ISBN 9780802093271. 
  6. ^ Yas, O. Small Ruthenia (МАЛА РУСЬ). Encyclopedia of History of Ukraine.
  7. ^ а б The Polish Quarterly of International Affairs, Volume 1. p. 100.
  8. ^ а б Minorities in politics : cultural and languages rights: Bratislava Symposium, November 13-16, 1991. p. 222.
  9. ^ Ilnytzkyj, Oleh S. (1996). „Culture and the Demise of the Russian Empire”. Ур.: Zezulka-Mailloux, Gabrielle Eva Marie; Gifford, James. Culture + the State: Nationalisms. CRC. стр. 127. ISBN 9781551951492. 
  10. ^ Magocsi, Paul Robert (2010). A History of Ukraine: A Land and Its Peoples. Toronto: University of Toronto Press. стр. 11. ISBN 9781442640856. 
  11. ^ Ilnytzkyj, Oleh S. (1996). „Culture and the Demise of the Russian Empire”. Ур.: Zezulka-Mailloux, Gabrielle Eva Marie; Gifford, James. Culture + the State: Nationalisms. CRC. стр. 127. ISBN 9781551951492. „Since the second-half of the nineteenth century the state sponsored all-Russian national identity was embraced by many imperial subjects (Jews, Germans, Ukrainians) and served as the bedrock of the Empire. By the early twentieth century the idea of a triune Russian nation was deeply entrenched among ethnic Russians.” 
  12. ^ Maxwell, Alexander (2022-12-01). „Popular and Scholarly Primordialism: The Politics of Ukrainian History during Russia's 2022 Invasion of Ukraine”. Journal of Nationalism, Memory & Language Politics (на језику: енглески). 16 (2): 152—171. doi:10.2478/jnmlp-2022-0008. 
  13. ^ Kuzio, Taras (2022-01-26). Russian Nationalism and the Russian-Ukrainian War (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-000-53408-5. 
  14. ^ а б Bringhurst, Robert (1996). The Elements of Typographic Style. CRC. стр. 127. ISBN 9781551951492. 
  15. ^ а б Shkandrij, Myroslav (2001). Russia and Ukraine: Literature and the Discourse of Empire from Napoleonic to Postcolonial Times. McGill-Queen's Press. стр. 7—9. ISBN 9780773522343. 
  16. ^ а б Krawchenko, Bohdan (1987). Social Change and National Consciousness in Twentieth-century Ukraine. CIUS Press. стр. 31—32. ISBN 9780920862469. 
  17. ^ Miller, Alexei I. (2003). The Ukrainian Question: The Russian Empire and Nationalism in the Nineteenth Century. Central European University Press. стр. 29. ISBN 9789639241602. 
  18. ^ Miller, Alexei (2003). A Testament of the All-Russian Idea. Central European University Press. стр. 234—235. ISBN 9789639241367. 
  19. ^ а б Plokhy, Serhii (2008). Ukraine and RussiaНеопходна слободна регистрација. Toronto: University of Toronto Press. стр. 139–141. ISBN 9780802093271. „pan-russian.” 
  20. ^ а б Plokhy, Serhii (2005). Unmaking Imperial Russia. Toronto: University of Toronto Press. стр. 161—162. ISBN 9780802039378. 
  21. ^ Bugajski, Janusz (2004). Cold Peace: Russia's New Imperialism. Greenwood Publishing Group. стр. 53. ISBN 9780275983628. 
  22. ^ Ambrosi, Thomas (2013). Authoritarian Backlash: Russian Resistance to Democratization in the Former Soviet Union. Ashgate Publishing, Ltd. стр. 134. ISBN 9781409498896. 
  23. ^ Timothy Baycroft, Mark Hewitson (2006). What Is a Nation? : Europe 1789-1914: Europe 1789-1914. Oxford University Press. стр. 301. ISBN 9780191516283. 
  24. ^ Åslund, Anders (1999). Russia after communism. Carnegie Endowment for International Peace. стр. 82. ISBN 9780870031519. 
  25. ^ Hosking, Geoffrey A. (2006). Rulers and Victims: The Russians in the Soviet UnionНеопходна слободна регистрација. Harvard University Press. стр. 233. ISBN 9780674021785. „triune russian nation.” 
  26. ^ Western Ukraine in conflict with Poland and Bolshevism, 1918-1923. Canadian Institute of Ukrainian Studies Press. 2009. стр. 8. ISBN 9781894865128. 
  27. ^ Rancour-Laferriere, Daniel (2000). The Russian Nationalism from an Interdisciplinary Perspective: Imagining Russia. Edwin Mellen Press. стр. 10. ISBN 9780773476714. 
  28. ^ Magocsi, Paul Robert (2010). A History of Ukraine: A Land and Its Peoples. Toronto: University of Toronto Press. стр. 469. ISBN 9781442640856. 
  29. ^ Nat͡sionalni interesy, Volumes 2-7. 1999. стр. 36. 
  30. ^ Ukraïna XX st., kulʹtura, ideolohii͡a, polityka, Volume 8. Ukrainian Institute of History. 2005. стр. 9—10. 
  31. ^ Ukraïna dyplomatychna, Volume 4. Diplomatic and Consular Service of Ukraine. 2004. стр. 502. 
  32. ^ Shtets, Mykola (1969). Literaturna mova ukraïntsiv Zakarpatti︠a︡ i Skhidnoï Slovachchyny: pisli︠a︡ 1918. стр. 70. 
  33. ^ Iдзьо, Віктор Святославович (2002). Українська дiаспора в Росії. стр. 166. 
  34. ^ Яковенко Микола. курс підготовки до зовнішнього незалежного оцінювання, Країна мрій, 2008
  35. ^ http://en.bab.la/dictionary/russian-english/народ
  36. ^ http://www.babla.ru/русский-английский/люди
  37. ^ Nelly Bekus Struggle Over Identity: The Official and the Alternative "Belarusianness".
  38. ^ „СУСПІЛЬНО-ПОЛІТИЧНІ НАСТРОЇ НАСЕЛЕННЯ (23–25 ЛИПНЯ 2021)”. ratinggroup.ua. 27. 7. 2021. 
  39. ^ „Суспільно-політичні настрої населення” (PDF). ratinggroup.ua. 
  40. ^ Krutov, A. N. Воссоединение должно стать ключевым словом нашей деятельности Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2013) (рус.) // Страны СНГ. Русские и русскоязычные в новом зарубежье. : информационно-аналитический бюллетень. — Москва: Институт стран СНГ, Институт диаспоры и интеграции, 2008, 8 декабря. — В. 210. — С. 25.
  41. ^ „Russian-Ukrainian tensions with the anniversary of the Christianisation of Kyivan Rus in the background”. OSW. 7. 8. 2013. Приступљено 18. 12. 2013. 
  42. ^ Jensen, Donald N. (13. 8. 2013). „Why Putin Needs Ukraine”. Institute of Modern Russia. Архивирано из оригинала 19. 12. 2013. г. Приступљено 18. 12. 2013. 
  43. ^ „The 1,025th anniversary of the baptism of Kyivan Rus”. The Economist. 30. 7. 2013. Приступљено 18. 12. 2013. 
  44. ^ The Greenwood Encyclopedia of Multiethnic American Literature: A - C. p. 393.
  45. ^ Religion and Nationality in Western Ukraine: The Greek Catholic Church and the Ruthenian National Movement in Galicia, 1870-1900. p. 10–11.