Станојло Рајичић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 16. децембар 1910. |
Место рођења | Београд, Краљевина Србија |
Датум смрти | 21. јул 2000.89 год.) ( |
Место смрти | Београд, Србија |
Композиторски рад | |
Најважнија дела | Симонида, Карађорђе, Дневник једног лудака, Беле ноћи |
Станојло Рајичић (Београд, 16. децембар 1910 — Београд, 21. јул 2000) био је српски и југословенски композитор и педагог. Компоновао је симфонијску музику, камерну музику, соло песме, балете, музику за опере, представе и филмове.
Своју музички каријеру је започео пре Другог светског рата. Основну и средњу музичку школу завршио је у Београду, одсек клавир. Ту је и започео студије клавира, да би се потом окренуо композицији и студије довршио у Прагу на Државном конзерваторијуму. Композицију је завршио код професора Рудолфа Карела, клавир код Алоиса Шима, а мајсторску школу код Јосефа Сука. Због тога је постао део групе српских композитора, „ђака прашке школе“, поред Миховила Логара, Драгутина Чолића, Љубице Марић, Војислава Вучковића. По повратку у Београд, радио је као професор у музичкој школи „Станковић“ и при Музичкој академији. Једно време је био доцент предајући композицију, а потом и редовни професор.[1]
Поред тога, био је секретар Музичке секције Југословенске националне комисије при организацији УНЕСКО, редовни члан САНУ, а у периоду од 1958. до 1962. године је био директор Музиколошког института. Године 1977. се пензионисао.
По њему је названа награда за најуспешнији концерт у Галерији САНУ.[2]