Abas Ekbal Aštijani

Abas Ekbal Aštijani
Rođenje1896. ili 1897.
Aštijan, Iran
Smrt10. 2. 1956. (dob: 58–59)
Rim, Italija
PočivališteMauzolej Abdulazima Hasanija, Raj
NacionalnostIranac
ObrazovanjeŠerkat-e Golestan
Alma materDar al-Fonun
Univerzitet Sorbonne
Zanimanjehistoričar, prevodilac, historičar književnosti, diplomat, autor, profesor
Vjeroispovijestšijitizam

Abas Ekbal Aštijani (perzijski: عباس اقبال آشتیانی‎; Aštijan, 1896. ili 1897. – Rim, 10. 2. 1956), iranski historičar, prevodilac, historičar književnosti, diplomat, autor i profesor.[1]

Biografija

[uredi | uredi kod]

Ekbal je rođen 1314. AH (1896. ili 1897. AD) u Aštijanu, gradiću pokraj Araka, u siromašnoj porodici čuvara hamama.[1] S ciljem da poveća porodičnu zaradu još u djetinjstvu počeo je raditi kao tesar, no zbog želje za učenjem i uz majčinu potporu upisao se u osnovnu školu sa 14 godina.[1] Zajedno s porodicom 1909. preselio se u Teheran i ubrzo su se sprijateljili s porodicom Nadžmabadi, zahvaljujući čijoj se pomoći upisao u školu Šerkat-e Golestan.[1] Obrazovanje je nastavio na Dar al-Fonunu i nakon diplomiranja oko 1919. prvo se na istom zaposlio kao pomoćni bibliotekar, a potom kao predavač perzijskog jezika.[1]

Za vrijeme rada na Dar al-Fonunu upoznao se s književnim velikanima kao što su M. A. Forugi, A. Forugi, M. Nadžmabadi, A. Karib, G. H. Rahnema i A. R. Bogajeri, pod čijim je utjecajem ostao sve do svoje smrti.[1] Sastavio je nekoliko studentskih udžbenika koji su postali standardnima još dugi niz godina, a zbog učenosti koju je demonstrirao u tim knjigama, kao i u člancima vodećih književnih časopisa tog doba (Daneškada, Nov-Bahar, Forug-e Tarbijat, Usul-e Talim, Kava i Iranšaher), postavljen je za predavača na Učiteljskom fakultetu (Dar al-Mo'alemin).[1] Među njegovim studentima na toj instituciji bili su M. Minovi, H. Jagmai i F. Šadman, kasnije istaknuti naučnici.[1]

Istovremeno, na vojnoj školi predavao je i historiju, geografiju i perzijsku književnost.[1] Godine 1924. Vojno vijeće (Šura-je Nezam) poslalo ga je u Pariz gdje je služio kao sekretar iranske vojne delegacije u Francuskoj i nadgledao napredovanje iranskih studenata na tamošnjoj vojnoj akademiji.[1] Ekbal je iskoristio ovu priliku za studij na Sorbonni i stekao je titulu prvostupnika književnosti.[1] U Parizu je upoznao istaknutog učenjaka M. Kazvinija i usvojio njegovu pedantnu metodologiju.[1]

Godine 1929. vratio se u Iran i narednih pet godina bio je izrazito produktivan – objavio je više knjiga i članaka, uključujući knjige na kojima je radio za vrijeme boravka u Parizu.[1] Na Firdusijevom mileniju održanom 1934. godine (1000. obljetnica pjesnikova rođenja) bio je članom iranske delegacije, a godinu dana kasnije primio je državnu stipendiju za studij u Evropi.[1] Godine 1936. vratio se u Iran i postao profesor na novoosnovanom Univerzitetu u Teheranu, te stalni član Iranske akademije (Farhangestan-e Iran).[1]

Jedno od najbitnijih Ekbalovih postignuća bilo je osnivanje Jadgara (1944), mjesečnog časopisa čiji su se prvi brojevi bavili uglavnom društvenim i edukacijskim temama, ali kasnija izdanja bila su posvećena naučnim člancima i osvrtima o književnosti i historiji.[1] Jadgar je izlazio pet godina i ostao je upamćen kao jedan od najinformativnijih časopisa ikad izdanih u Iranu.[1] Godine 1949. Ekbal je imenovan iranskim kulturnim atašeom prvo u Turskoj, a nakon toga u Italiji.[1] Umro je u Rimu obnašajući tu dužnost 1956. i sahranjen je u Mauzoleju Abdulazima Hasanija u Raju, na jugu Teherana.[1] Ostao je neženja do kraja života.[1] Zbirke Ekbalovih djela objavljene su od strane I. Afšara u četiri toma (1969–1990) odnosno M. Dabirsijakija u šest tomova, a velik dio njegovog književnog opusa čuva se u centralnoj biblioteci Teheranskog univerziteta.[1]

Opus

[uredi | uredi kod]
Studije[1]
  • Kabus-e Vošmgir-e Zijari, Berlin, 1923
  • Šarh-e hal-e Abdulah b. Mokafa, Berlin, 1927
  • Hanadan-e Novbahti, Tehran, 1932
  • Tarih-e mofasal-e Iran az estila-je Mogol ta elan-e Mašrutijat I: Az hamla-je Čengiz ta taškil-e davlat-e timuri, Tehran, 1933 (preštampano 1962)
  • Tarih-e ektešafat-e džografijai va tarih-e elm-e džografija, Tehran, 1935
  • Motala'at-e dar bara-je Bahrain va džazajer va savahel-e Halidž-e Fars, Tehran, 1949
  • Vezarat dar ahd-e salatin-e bozorg-e saldžuki (ur. M.-T. Danešpažuh i J. Doka), Tehran, 1959
  • Mirza Taki-kan Amir-e Kabir (ur. I. Afšar), Tehran, 1961
  • Tarih-e džavaher dar Iran, FIZ 9, str. 5-45, 1961
Uređeni tekstovi[1]
  • Ibn Motaz: Tabakat al-šoara al-mohadetin (arapski), GMS 13, London, 1929
  • Rašid Vatvat: Hadaek al-sehr fi dakaek al-šer, Tehran, 1930
  • Abul-Ma'ali Muhamed al-Huseini: Bajan al-adjan, Tehran, 1933
  • Ibn Šahrašub: Ma'alem al-ulama, Tehran, 1934
  • Morteza b. Daj Razi: Tabserat al-avam fi marefa makalat al-anam, Tehran, 1934
  • Hendušah b. Sandžar Nahdžavani: Tadžareb al-salaf, Tehran, 1934
  • Abu Mansur Talebi: Tatema al-jatima (arapski), Tehran, 1934
  • Firdusi: Šahnama (ur. Boruhim), 2-6. tom, Tehran, 1935
  • Amir Moezi: Divan, Tehran, 1940
  • Asadi Tusi: Logat-e fors, Tehran, 1941
  • Nizam al-Mulk: Sijasatnama, Tehran, 1941
  • Ibn Isfandijar: Tarih-e Tabarestan, Tehran, 1941
  • Ubajd Zakani: Kolijat, Tehran, 1942
  • Mirza Muhamed Kalantar: Ruznama-je Mirza Muhamed Kalantar-e Fars, Tehran, 1946
  • Šarafudin Rami: Anis al-ošak, Tehran, 1946
  • Džahangir Mirza: Tarih-e nov, Tehran, 1948
  • Moinudin Širazi: Šad al-ezar fi hat al-avzar an zovar al-mazar (arapski, kour. M. Kazvini), Tehran, 1949
  • Nasrudin Kermani: Semt al-ola lel-hazra al-olija, Tehran, 1949
  • Mirza Muhamed-Halil Maraši Safavi: Madžma al-tavariko, Tehran, 1949
  • Husein b. Abil-Reza Avi: Tardžama-je Mahasen Isfahan-e Mafaruhi, Tehran, 1949
  • Montadžabudin Džovajni: Atabat al-kataba (kour. M. Kazvini), Tehran, 1950
  • Hamidudin Ahmad b. Hamed Kermani: Al-Mozaf ela badaje al-azman fi vakaje Kerman, Tehran, 1952
  • Muhamed Gazali: Fazael al-anam men rasael Hodžat al-Islam, Tehran, 1954
  • Šarh-e Kasida-je ajnija-je Ibn Sina, MDAT 1/4, 1954
  • Hakim Avhadudin Tabib Razi: Dajl-e Sajr al-ebad-e Sanai, Tehran, 1955
  • Abu Mansur Talebi: Tatema al-jatima (arapski), Tehran, 1934
Prijevodi[1]
  • Pierre Amédée Jaubert: Jadaštha-je ženeral Terezel ferestada-je Napelon be samt-e Hend (izvornik: "Une notice sur le Ghilan et le Mazandaran par M. le Colonel Trézel" u Voyage en Arménie et en Perse), Tehran, 1929
  • Alfred de Gardane: Mamurijat-e ženeral Gardan dar Iran (izvornik: Mission du Général Gardane en Perse sous le Premiér Empire), Tehran, 1931
  • Reginald Stuart Poole: Tabakat-e salatin-e Islam (izvornik: The Coins of the Shahs of Persia), Tehran, 1933
  • Muhamed b. Zakarija Razi: Sirat-e falsafi-je Razi (izvornik: Al-Sirat al-falsafija), Tehran, 1936
  • Jean-Baptiste Feuvrier: Se sal dar darbar-e Iran az 1306 ta 1309 kamari (izvornik: Trois ans à la cour de Perse), Tehran, 1947

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 1,22 1,23 (en) Afšār, Īraj (15. decembra 2011). Eqbāl Āštīānī, ʿAbbās. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. 

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]