Milica Stojadinović Srpkinja

Milica Stojadinović Srpkinja (Srbkinja) (1828, Bukovac - 1878, Beograd), srpska književnica. Obrazovala se uglavnom sama, učeći strane jezike i sudelujući u književnom životu. Od njenih pesama objavljenih u tri knjige (1850, 1855, 1869), uspelije su prema zvaničnoj istoriografiji srpske književosti one intimnijeg karaktera. Značajan je njen dnevnik U Fruškoj gori I i II i prepiska sa Vukom Karadžićem i Minom Vukomanović.

Biografija i književni rad

[uredi | uredi kod]

„Srpska pevacica Milica“, „pesmotvorka i spisateljka srpska“, kako su je nazivali njeni romantičarski savremenici, rođena je u sremskom selu Bukovcu i bila je jedna od najznatnijih ličnosti u srpskom narodu. Vuk Stefanović Karadžić ju je voleo kao svoje dete i nazivao je „moja kći iz Fruške“. Njegoš je govorio o toj lepoj i mladoj devojci; „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!“ Knez Mihailo bio joj je više no zaštitnik: odan prijatelj. Kada je dolazila u Beograd, beogradski književnici su je dočekali kako se nijedan srpski pisac dotle nije bio dočekao. Ljubomir P. Nenadović veličao je u svojim stihovima, slavio njene „lepe pesme“ i „čustva prava“. Đorđe Rajković joj je posvećivao svoje stihove. Ivan Mažuranić, proslavljeni pesnik Smrti Smail-age Čengića, dolazio je da je vidi. Jovan Subotić silazio je sa svoje visine slavom ovenčanoga pesnika i govorio sa njom kao jednak sa jednakim. I van skromnih granica srpske književnosti bilo se čulo ime ove neobične devojke: Johan Gabriel Sajdl posvetio joj jednu laskavu prijateljsku pesmu; sa Ludvigom Augustom Franklom bila je u velikoj prepisci, i u svojoj starosti pesnik je sačuvao vernu i nežnu uspomenu na prijateljicu iz mladih dana; češka pripovedačica Božana Njemcova njena je prijateljica sa kojom se dopisuje. Listovi su donosili njene slike, po svima krajevima pričalo se o pesnikinji iz Fruške gore, ljudi su dolazili da je vide.

Kao darovito dete seoskog popa u Vrdniku objavljivala je već u svojoj trinaestoj godini. 1847 izišla je u Serbskom narodnom listu njena prva pesma. Ona je bila žarki rodoljub („žarka rodoljubica“) i pozdravila je plamen koji je 1848. g. bio zahvatio celu staru Evropu kao prvu svetlost mlade slobode srpske. Ona je pevala „slavenske lipe“, sađene u Sremu kao „drveće slobode“ u Francuskoj, Knićanina i njegove dobrovoljce sa fesovima i sa kuburlijama za pojasom, vojvodu Stevana Šupljikca, za kojega su se tolike nade vezivale, sve junake tragične i krvave Bune. U odelu od tri narodne boje, ona je išla pred narodnim povorkama koje su iz Fruške gore stizale u Vukovar. Kada su se stvari okrenule rđavo po Srbe, kada su se sa visina Fruške gore mogla videti bačka sela u plamenu, i kada se svaki čas očekivao prelaz Mađara u Srem, osamnaestogodišnja devojka, koja je čitala Šilerovu Jovanku Orleanku, zavetovala se da će sa gitarom u ruci otići u srpski logor i pesmom raspaljivati gnev i hrabrost srpskih boraca.

I od 1848. njeno ime se susreće u srpskim listovima i časopisima onoga doba, u Vojvođanci, Sedmici, Šumadinci, Fruškogorci, docnije u Danici, i bezimeno u Putniku i Komarcu. Njene pesme izilaze u tri maha 1850, 1855, i 1869. godine, i ona se pozdravlja ne samo kao lepa nada no kao ukras i ponos cele srpske poezije.

Jakim nacionalnim osećanjem svojim ona je imala puno pravo da svome imenu doda i reč „Srbkinja“. Kad je govorila o staroj slavi srpskoj, veli Frankl, „glas bi joj zvučao nekako svečano-elegično“. Svoju učiteljicu, odrođenu Srpkinju, koja joj je bila rekla: „ti si vrlo darovita; šteta što si od racke porodice", Milica je tako zagrejala, da su obe provodile noći, čitajući junačke pesme srpske, istoriju srpsku, i plakale nad propalom starom slavom srpskom.

Kuda me sada odvlači čuvstvo?
U polje tužno, u polje pusto,
Velikom grobu sreće i slave,
Junaka dični', carske glave,
Ah, svako Srpče koje se rodi
Srce ga prvo Kosovu vodi...

Svome prijatelju Franklu piše ona o srpskom narodu: „On zaslužuje da bude u stranom svetu uzdignut, ma da nije dostigao onaj vrhunac obrazovanja koji su srećni narodi davno dostigli, jer mi je narod stolećima bio opkoljen tamom nesreće, koja još pritiskuje poneki lepi deo srpskoga naroda“. „Srpkost“ i „ljubav k rodu“, to je glavna, ako ne i jedina žica njene lire. Kao i svi koji su pevali u njeno doba, ona veliča spomene stare slave i sjaja, Dušana i njegove pohode i pobede; ona tuži nad grobovima gde su pokopane nade srpske, lije suze nad Kosovom, nad mrtvom glavom čestitoga Kneza i plahoga Miloša Obilića. Ona veliča uskrs naroda srpskog, Karađorđa, Hajduk-Veljka, Miloša Obrenovića.

Ona je bila jedna od onih vrlo retkih naših pesnika toga doba koji su imali simpatija za Srbiju. Naši romantičari, čak i Ljubomir P. Nenadović, unuk i sin heroja iz borbe za oslobođenje, imali su ljubavi i pesama samo za krševe Crne Gore i njene junake, a Srbija im je izgledala obična, zemaljska, nedostojna da se njeni istrajni napori i prozaično napredovanje opevaju na jednoj romantičarskoj liri. Milica Stojadinović je volela Srbiju, „moju pravu otadžbinu“, veli u jednom pismu, to „malo čislo u slobodi“, taj „odlom od velikog carstva“, dragu zemlju gde „slobode drvo cveta“, dragocenu zalogu bolje budućnosti narodne.

Kada je 1862. otpočelo bombardovanje Beograda, ona je kao na krilima doletela u Beograd, i iz varoši po kojoj su ležala mrtva telesa i gde je vazduh mirisao na barut, ona piše svome prijatelju Đorđu Rajkoviću: „Nisam mogla srcu odoleti da ne vidim vojnike srbske, i ne mogu vam rečima predstaviti, kako mi je bilo kad sam ih videla. Na svakoj barikadi po njih 50, u svakom vidim junake iz vojevanja Đorđevog i Miloševog, tako svakom iz očiju govori oduševljenje i želja udariti se što pre sa kosovskim vragom. Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju ratnika oni'! Kad sam u veče polazila, čisto bi' plakala, što odlaziti moram“.

Sva je njezina poezija rodoljubiva, opšta, poučna i prigodna. Ona sasvim pripada starijem našem pesničkom naraštaju, onom koji je pevao četrdesetih godina 19. veka. Ona ceni Njegoša i hvali Branka Radičevića, ali ga žali kao žena, njegovu mladost, one suze i venac Vukove kćeri na grobu u Marksovom Groblju. Pesnici koje ona čita i uzdiže to su kod Nemaca Herder, Klopštok i Gesner, pored Getea i Šilera, a od srpsknh Jovan St. Popović, Đorđe Maletić, Nikola Borojević, Jovan Subotić. U njekom dnevniku „U Fruškoj gori“ sama je opisala jednu naivnu, gotovo detinjastu romantičarsku scenu. Došao joj je u pohode Subotić sa svojom mladom ženom. „Pesnikova ljuba“ veli svome mužu: „Stanite, pevče, da vam vaš venac pročitam", i čita mu stihove koje mu je Milica posvetila. On, uvek svečan, zategnut i sujetan, pruža joj ruku, i sa olimpijske visine govori: „Ja se radujem i ponosim što mi ga je vaša ruka isplela“. A ona mu odgovara: „Žao mi je što nisam toj dičnoj glavi umela lepši saviti venac“.

Ona je jako, neobično, za naše prilike i za naše žene, jedinstveno volela književnost. Iz ljubavi za poeziju, ona je promašila ceo svoj život, i bila žrtva knjiga i jednog književnog višeg sna života. Poezija njena je suviše prigodna i „objektivna“. Dobra „pesmotvorka“ imala je osećanja ali se brižljivo čuvala da onom što je intimno, lično, njeno, dade izraza. Vrlo su retki koliko toliko topliji i bolji stihovi u njezinoj ladnoj stihovanoj prozi. I retke oaze su njene pesme kao ona Na smrt jednoj lepoj seoskoj devojci umrloj 2 marta 1855.

Možda jedina dobra rodoljubiva pesma njena to je Srbsko Vojvodstvo, ispevana 1867:

U Fruškoj gori blizu kod Siona
U zadužbini majke Angeline,
Tu mračnog groba otvaraju s' vrata
Despota Đurđa sužnoga da prime.
Tu leži despot; ime, vlast despotsku
Zajedno s njime pokri zemlja crna.

Milica Stojadinović ostavila je trajniji spomen svojim pesničkim dnevnikom U Fruškoj gori, pisanim od 3. maja do 22. septembra 1854, i izdanim u tri sveske, prva 1861. u Novom Sadu, druga 1862. u Zemunu, i treća 1866. opet u Novom Sadu. Danju zauzeta domaćim poslovima, čitanjem ili devojačkim sanjarijama, ona je uveče, u tišini, u svojoj mirisnoj sobi devojačkoj, beležila utiske koje je dan ostavio na njenu osetljivu dušu, unosila svoja pisma Ljubomiru P. Nenadoviću, Vuku Karadžiću, prevode iz Frankla ili Balzaka, narodne pesme i pripovetke, refleksije o sadanjem vaspitanju mladih devojaka, ceo jedan mlad, svež život, svu svoju osetljivu i knjigama zagrejanu dušu. Taj život mlade pesnikinje ima poezije, pored svega prozaičnoga okvira u kome se kreće. Ona je kći seoskoga popa, sama živi seoskim životom i hvali se svojom „selskom prostotom“. Ona šije košulje, plete čarape, tka na razboju, pere rublje, mesi hleb, nadgleda kako se vinograd okopava i trava plevi. Ona se dobro oseća u toj seoskoj atmosferi, u mirisu planinskoga vetra i bosiljka iz male bašte. Ujutru krupnim očima svojim ona gleda buđenje života na selu koji su seoski petlovi oglasili, sluša blejanje ovaca, rikanje volova, pucanje bičeva, pesme kopača ranilaca. Ona voli taj prost svet i ima toplih simpatija za seljaka, „na koga trude Bog blagu rosu i plodnu kišu šalje.“ Ona obilazi bolesnike, uči seoske devojke ženskim radovima, piše molbe onima koji imaju posla sa sudom, roditeljska pisma momcima u „soldačiji,“ a kada prođe selom, goluždrava seoska deca lete joj u susret i u naručja.

Slobodne časove ona provodi u strasnim čitanjima, i nikad ne može da se nažali što nema vremena da se sva preda snovima i iluzijama koje knjige daju, da podigne svoj vazda otvoreni duh, i da ispuni svoju nemirnu devojačku dušu. Ona zaboravlja na svoju sitnu egzistenciju kćeri seoskoga sveštenika, čitajući Getea, „evangelista našeg stoleća“, mračnog i poetičnog, „sa razdrobljenim srcem“ Bajrona, osećajnoga Žan-Žak Rusoa i patetičnoga Šilera.

U njenom dnevniku ljubav prema narodu i ljubav prema prostom životu i prirodi slivaju se u skladnu celinu. Ona je zadahnuta idejama Žan-Žak Rusoa. Svršila je „oberšul“ u Varadinu, bila na „izobraženju“ kod jedne „vaspitateljke, poreklom Mađarkinje i blagorodnice,“ naučila je nemački i svira u gitar, ali ona ne voli to pomodno, tuđinsko „vospitanije,“ sav taj „otrov zapadne civilizacije.“ Ona hoće da srpska devojka u prvom redu bude Srpkinja, rodoljubiva, pobožna, skromna i radna, da voli svoj maternji jezik, svoju pradedovsku veru, prirodan život, blage naravi. Ona se ponosi time što u kući radi kao i obična seoska devojka koja knjigu nije u ruci imala. „Malo prije, veli ona, da je došao tko, bi začuđeno pogledao kad mi mama reče: „Idi umesi jednu pitu za ručak“. „Jer to svetu nije poznato, da ja i sem pisanja što radim i raditi umem, već me prave da sam slepa kod obadva moja lepa bistra srbska oka“.

Ona smatra za veliku nesreću narodnu što „učena i otmena klasa" upada u „ništedržanje“ vere i crkve i što se za merilo obrazovanja počinje uzimati neverovanje. „Ja se srdim“, veli ona, „na našeg velikog pesnika Njegoša, što je kazao, da se ne pita kako se ko krsti, već čija mu krvca greje prsi. Nema od toga ništa: ko se kako krsti, onako mu dišu i prsi, to nas bar iskustvo uči“.

Bila je saradnica mnogih listova i prva je žena ratni izveštač. Njenu reportažu pod naslovom Srce i barikade iz Beograda, koji je 1862. bio poprište ratnih sukoba, objavio je Madžarski dnevnik iste godine. Pred kraj života, napustivši Vrdnik, prelazi u Beograd, gde je i umrla 25. jula 1878. godine, potpuno zaboravljena u krajnjoj bedi. Sahranjena je u dvorištu manastira sremske Ravanice, koji se nalazi na ulazu u Vrdnik. Savremena kritika Milicu smatra predvodnicom plejade ukletih srpskih pesnika. Njena lirika se smatra „osnovom srpskog sentimentalizma“ i vezom srpskog pesništva sa Evropom toga doba. (priređeno prema članku Jovana Skerlića)

„Milici u pohode“ i književna nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja“

[uredi | uredi kod]

Svakog oktobra, Milici u čast, održava se pesnička manifestacija „Milici u pohode“ (2003. je bila 27. put). Ova manifestacija se održava nekoliko dana i ima programe u Novom Sadu, Bukovcu (njena rodna kuća) i Vrdniku (mestu gde je živela). U okviru programa dodeljuje se i prestižna književna nagrada za poeziju „Milica Stojadinović Srpkinja“, nju dodeljuje Prosvetna zajednica Vojvodine za kompletan književni opus.

Dobitnici ove nagrade u periodu 1994-2003 su:

Viki knjige na srpskom

[uredi | uredi kod]

Literatura

[uredi | uredi kod]

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]
Milica Stojadinović Srpkinja na Wikimedijinoj ostavi