Андре Лери

Андре Лери
Датум рођења(1875-04-08)8. април 1875.
Место рођењаПариз, Француска
Датум смрти8. септембар 1930.(1930-09-08) (55 год.)
Место смртиШвајцарска

Андре Лери (фр. André Léri; Париз, 8. април 1875 — 8. септембар 1930) био je француски лекар, неуролог који је током друге половине 19. и раног 20. века, својим научним радовима заједно са радовима познатих париских неуролога тога периода учинио да Париз постане реномирани центр неурологије.[1][2]

Живот и каријера

[уреди | уреди извор]

Студирао је медицину у Паризу, као студент Џозефа Бабинског (Joseph Babinski 1857 — 1932) и Пјера Марија (Pierre Marie 1853 — 1940). Године 1904, докторирао је са темом Прогресивна дегенеративна болест кичмене мождине (лат. Tabes dorsalis). Током Првог светског рата, Лери је био задужен за дијагностиковање оболелих војника са знацима ратом изазване неурозе.

Под менторством Бабинског и Пјера Марија у болници "Ла Салпетрије", Андре Лери је постао је члан Неуролошке академије 1904. године, на којој је постављен за ванредног професора 1910. године. Између два светска рата рата био је начелника медицинских војних округа. То му је омогућило да искористио прилику и дубоко уђе у суштину ратне неурозе и пооштрио дијагнозу егзогнозе да би издвојио многе менталне поремећаје који су се раније мешали под називом "потрес мозга". и јасно издвојио хистерију, неурастенију, психозу, неурозу и психонеурозу, емоционалне синдроме и јасно дефинисано малтретирање.[3]

Лери је објавио већи број дела из области неурологије, офталмологије и психијатрије, али се углавном памти по његовом доприносу остеологији, у оквиру које се углавном бавио истраживањем болести коштаног ткива. Био је председник Француског офталмолошког друштва и сарадник часописа (фр. Nouveau Traite de Medecine Et de Therapeutique).[4]

Умро je 1930. од рака костију, у 55 години живота.

Библиографија

[уреди | уреди извор]
  • Cécité et tabes. Paris, 1904.
  • Spondylose rhizomélique. Handbuch der Neurologie. Volume 2. Berlin 1911.
  • Die Akromegalie.
  • Etudes sue les affections des os et des articulations. Berlin, 1926.
  • Die Pagetsche Knochenkrankheit. With Pierre Marie. Handbuch der Neurologie. Volume 4. Berlin 1913.
  • Commotions et émotions de guerre. Berlin, 1918. Translated into English.
  • Une varieté de rheumatisme chronique: la main en largnette (présentation de pièceses de coupes). Bulletins et memoires de la Société medicale des hôpitaux de Paris, P. Marie, A.Léri. 36  104-107.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Broussolle, E.; Poirier, J.; Clarac, F.; Barbara, J.-G. (2012). „Figures and institutions of the neurological sciences in Paris from 1800 to 1950. Part III: neurology” (PDF). Rev Neurol (Paris). 168 (4): 301—320. PMID 22387204. doi:10.1016/j.neurol.2011.10.006. 
  2. ^ Lievre, J. A. (1971). „The work of Andre Leri”. Sem Hop. 47: 1630—1637. 
  3. ^ Mauran L (1996). „André Léri and the evolution of the concept of the commotion and of emotion during the Great War”. Hist Sci Med. 30 (3): 341—349. PMID 11624984. 
  4. ^ Mostofi K, Moghaddam BG, Khouzan RK, Daryabin M (2018) The reliability of LERI’s sign in L4 and L3 radiculalgia. J Clin Neurosci (in press)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
  • André Léri на Who Named It
  • Fischer I: Biographisches Lexikon der hervorragenden Arzte der letzten funfzig Jahre. T. 2. Monachium-Berlin: Urban & Schwarzenberg, 1962, ss. 894-895.