Велимир Милошевић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 15. фебруар 1937. |
Место рођења | Верићи, код Пећи, Краљевина Југославија |
Датум смрти | 2004.66/67 год.) ( |
Место смрти | Сарајево, Босна и Херцеговина |
Велимир Милошевић (15. фебруар 1937, Верићи, код Пећи – 2004, Сарајево) био је српски песник и књижевни критичар.[1][2]
Потиче из сиромашне сељачке породице која се између два светска рата са Цетиња доселила у Метохију. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Истоку (1951), а гимназију и југословенску књижевност на Филозофском факултету у Сарајеву. Радио је на Радио Сарајеву (1961), најпре као уредник у Културној редакцији, а потом прешао (1962) у новопокренути лист "Сарајевске новине" (касније "Вечерње новине"), као сарадник у Културној редакцији. По одслужењу војног рока (1963/64) једно време радио је као референт за културу у Републичком секретаријату за културу БИХ, а онда прелази за уредника омладинске библиотеке "Пингвин" у Издавачком предузећу "Веселин Маслеша" (1965). Касније се враћа у Радио Сарајево где уређује дечје емисије.
Књижевним радом почео је да се бави 1957. године, када је објавио прву песму "Немири" у сарајевском листу "Ријеч младих". Сарадњу је потом наставио у низу листова и часописа који су излазили у тадашњој Југославији. Поред поезије, писао је и књижевну критику и преводио с руског језика. Написао је и сценарио за документарни филм о поезији Мака Диздара "Балада о каменом спавачу" (1966), који је екранизован и приказиван на РТ Сарајеву. Написао је, такође, и објавио сценарија за документарне филмове о Алекси Шантићу, Скендеру Куленовићу, Хамзи Хуми и другим писцима. На његове стихове компоновали су музику Есад Арнауталић ("Дјеца су војска најјача", "У априлу"), Слободан Вуковић ("Срце оловке") и Димитриј Џамбасов ("Два плава континента"). Превођен је на руски, француски, италијански, мађарски, пољски, чешки, бугарски, албански, турски, македонски и словеначки језик.