Епископ шабачки Лаврентије

Лаврентије
(Трифуновић)
Владика Лаврентије, 2016. године
Основни подаци
Помесна цркваСрпска православна црква
ЕпархијаЕпархија шабачка
Чинепископ
Титулаепископ шабачки
СедиштеШабац
Године службе2006—2022.
ПретходникЕпархија настала поделом Епархије шабачко-ваљевске
Претходна епархијаЕпархија шабачко-ваљевска
Године службе1989—2006.
ПретходникЈован Велимировић
НаследникЕпархија подељена на Шабачку и Ваљевску
Претходна епархијаЕпархија западноевропска
Године службе1973—1989.
ПретходникЕпархија настала поделом Епархије западноевропске и аустралијске
Лични подаци
Световно имеЖивко Трифуновић
Датум рођења(1935-01-27)27. јануар 1935.
Место рођењаБогоштица, код Крупња, Краљевина Југославија
Датум смрти23. јануар 2022.(2022-01-23) (86 год.)
Место смртиШабац, Србија

Лаврентије (световно Живко Трифуновић; Богоштица, код Крупња, 27. јануар 1935 — Шабац, 23. јануар 2022[1]) био је епископ шабачки. Такође је био епископ шабачко-ваљевски (1989—2006), епископ западноевропски (1973—1989), епископ западноевропски и аустралијски (1969—1973) и викарни епископ моравички (1967—1969).

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у селу Богоштици код Крупња, област Рађевина, на дан Светог Саве 27. јануара 1935. године. Његово световно име било је Живко. Основну школу је завршио у Крупњу, а два разреда гимназије у Лозници, православну Богословију и Богословски факултет завршио је у Београду.

У чин јерођакона рукоположен је 1958, а у чин јеромонаха 1961. године. Две године био је духовник Цркве Ружице на Калемегдану (Београд), после тога парохијски свештеник на Купресу. Две и по године био је професор Богословије у манастиру Крки и истовремено парох у Ивошевцима. У епископски чин изабран је 1. јуна 1967, а хиротонисан 16. августа 1967. у Саборној цркви у Београду. Од 1967. до 1969. године био је викарни епископ моравички у Београду.

Епископ

[уреди | уреди извор]

Године 1969. постављен је за епископа западноевропског и аустралијског и устоличен марта 1969. у Лондону. Пошто је створио услове за формирање нове епархије у Аустралији, постављен је за Епископа у западну Европу. У Химелстиру у Немачкој основао је епархијски центар. Прво је откупио за Српску православну цркву једну већ саграђену цркву, ту је затим основао штампарију и издао дела Св. владике Николаја Велимировића и многе друге теолошке књиге. У то време дела Владике Николаја нису могла бити штампана у тадашњој Југославији. Године 1985. у Лондону је венчао принца Александра Карађорђевића и принцезу Катарину.

После пуних двадесет година епископског стажа у дијаспори Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је 1989. године за епископа шабачко-ваљевског. Устоличен је у Шапцу 23. јула 1989. године. На том положају наследио је упокојеног епископа Јована Велимировића. Наставио је започету делатност свог претходника кроз мисионарску издавачку кућу „Глас Цркве“ Епархије шабачко-ваљевске, штампали су велики број књига, успоставили православну радио и тв станицу.

Епископ Лаврентије у пратњи Патријарха српског Иринеја стиже на прославу 700 година постојања манастира Троноше

Посветио је велику пажњу обнављању и зидању нових цркава, основао је нови манастир Соко у подножју Соко града. У склопу ове његове задужбине налази се и музеј посвећен Св. Владици Николају. Његовим залагањем пренете су мошти Св. Владике Николаја из Америке у Србију 12. маја 1991. у манастир Лелић. Радио је на зближавању деце из дијаспоре са децом из Србије, у оквиру акције „Моба“ која се одржава сваке године почев од 2001. године.

У помоћ око манастира се придружила и Војска која је направила пут до манастира 2001. године, а генерал Небојша Павковић је отворио пут и унапредио поручника Ђорђа Бојића у чин капетана.

Епископ Лаврентије говори енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог архијерејског синода од 2002. до 2004. године.

Као представник и изасланик Српске православне цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате. Уредник је листа „Православни мисионар“ (од 1998), а написао је и више чланака верско-поучне садржине.

На његов предлог Свети архијерејски сабор је на свом редовном заседању у мају 2006. поделио велику Епархију шабачко-ваљевску на две епархије: Шабачку са седиштем у Шапцу и Ваљевску са седиштем у Ваљеву. Од тада је господин Лаврентије шабачки епископ, а за ваљевског епископа постављен је Милутин Кнежевић, до тада аустралијско-новозеландски.

Завештао је органе јануара 2011. године у Лозници.[2] Сакупио је медицинску помоћ у Европи где је раније службовао као епископ, у виду кревета и апарата за дијализу за шабачку болницу 2012. године.[3]

Учествовао је у пројекту припреме и објављивања сабраних дела Светог Владике Николаја, у 13 томова на преко 10.000 страница.[4][5]

Добио је Орден Светог Арсенија Сремца Епархије сремске 2016. године[6] и Светог Саве првог степена 2017. године. Свечано је обележио пола века архијерејске службе у јулу 2017. године.[7][8] Одликован је орденом Светог Владике Николаја Епархије ваљевске.[9] Од 20. септембра 2019. је почасни грађанин Крупња.[10]

Дана 31. марта 2020. постављен је за администратора Епархије ваљевске[11]. Са 54 године архијерејског стажа најдуже је био у том чину у Српској православној цркви.[12]

Преминуо је 23. јануара 2022. године у Шапцу. Патријарх Порфирије нагласио је да је епископ Лаврентије био из плејаде српских епископа који су током патријарха Германа „очували виноград Божији”.[13] Сахрањен је 26. јануара 2022. године источно од манастирске цркве у Манастиру Светог Николаја Српског на Соко Граду код Љубовије, који је био његова задужбина.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Преминуо епископ шабачки Лаврентије”. РТС. Приступљено 23. 1. 2022. 
  2. ^ Владика Лаврентије завештао органе (РТС, 22. јануар 2011), Приступљено 10. 4. 2013.
  3. ^ Епископ Лаврентије: Опрема за болнице („Вечерње новости“, 12. новембар 2012), Приступљено 10. 4. 2013.
  4. ^ „Сабрана дела Светог владике Николаја | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]”. arhiva.spc.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-02-21. 
  5. ^ Mijušković, Miroljub (2019-04-29). „Vladika Lavrentije: Novi čovek je temelj nove Srbije”. Miroljub Mijušković (на језику: енглески). Приступљено 2024-02-21. 
  6. ^ „Орден Светог Арсенија Сремца епископу Лаврентију (СПЦ, 10. мај 2016)”. Архивирано из оригинала 11. 05. 2016. г. Приступљено 10. 05. 2016. 
  7. ^ „Пола столећа архијерејске службе Епископа Лаврентија (СПЦ, 29. јул 2017)”. Архивирано из оригинала 31. 07. 2017. г. Приступљено 30. 07. 2017. 
  8. ^ „Патријарх Иринеј: Преосвећени Лаврентије је Епископ којим се поносимо и на кога треба да се угледамо! (СПЦ, 30. јул 2017)”. Архивирано из оригинала 30. 07. 2017. г. Приступљено 30. 07. 2017. 
  9. ^ „Одликовање узорном пастиру Цркве Божје (СПЦ, 30. октобар 2017)”. Архивирано из оригинала 30. 10. 2017. г. Приступљено 30. 10. 2017. 
  10. ^ „КРУПАЊ ОБЕЛЕЖИО СВОЈ ДАН - Владика Лаврентије почасни грађанин”. Лозничке новине. 20. 9. 2019. Архивирано из оригинала 25. 09. 2019. г. Приступљено 25. 9. 2019. 
  11. ^ Марић, Марина. „Епископ Лаврентије – администратор Епархије ваљевске”. РадиоИсточник (на језику: српски). Архивирано из оригинала 14. 06. 2020. г. Приступљено 14. 06. 2020. 
  12. ^ „Владика Лаврентије: Живот посвећен Богу и Светом Сави (СПЦ, 25. август 2021)”. Архивирано из оригинала 16. 10. 2021. г. Приступљено 16. 10. 2021. 
  13. ^ Преминуо епископ шабачки Лаврентије

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


викарни епископ моравички
1967—1969
-
 епископ западноевропски и аустралијско-новозеландски
1969—1973.
Николај (Мрђа) (као епископ аустралијско-новозеландски) и Лаврентије (Трифуновић) (као епископ западноевропски)
Лаврентије (Трифуновић) (као епископ западноевропски и аустралијско-новозеландски)
 епископ западноевропски
1973—1989.
епископ шабачко-ваљевски
1989—2006.
Милутин (Кнежевић) (као епископ ваљевски) и Лаврентије (Трифуновић) (као епископ шабачки)
Лаврентије (Трифуновић) (као епископ шабачко-ваљевски)
 епископ шабачки
2006—2022.
-