Лаврентије (Трифуновић) | |
---|---|
Основни подаци | |
Помесна црква | Српска православна црква |
Епархија | Епархија шабачка |
Чин | епископ |
Титула | епископ шабачки |
Седиште | Шабац |
Године службе | 2006—2022. |
Претходник | Епархија настала поделом Епархије шабачко-ваљевске |
Претходна епархија | Епархија шабачко-ваљевска |
Године службе | 1989—2006. |
Претходник | Јован Велимировић |
Наследник | Епархија подељена на Шабачку и Ваљевску |
Претходна епархија | Епархија западноевропска |
Године службе | 1973—1989. |
Претходник | Епархија настала поделом Епархије западноевропске и аустралијске |
Лични подаци | |
Световно име | Живко Трифуновић |
Датум рођења | 27. јануар 1935. |
Место рођења | Богоштица, код Крупња, Краљевина Југославија |
Датум смрти | 23. јануар 2022.86 год.) ( |
Место смрти | Шабац, Србија |
Лаврентије (световно Живко Трифуновић; Богоштица, код Крупња, 27. јануар 1935 — Шабац, 23. јануар 2022[1]) био је епископ шабачки. Такође је био епископ шабачко-ваљевски (1989—2006), епископ западноевропски (1973—1989), епископ западноевропски и аустралијски (1969—1973) и викарни епископ моравички (1967—1969).
Рођен је у селу Богоштици код Крупња, област Рађевина, на дан Светог Саве 27. јануара 1935. године. Његово световно име било је Живко. Основну школу је завршио у Крупњу, а два разреда гимназије у Лозници, православну Богословију и Богословски факултет завршио је у Београду.
У чин јерођакона рукоположен је 1958, а у чин јеромонаха 1961. године. Две године био је духовник Цркве Ружице на Калемегдану (Београд), после тога парохијски свештеник на Купресу. Две и по године био је професор Богословије у манастиру Крки и истовремено парох у Ивошевцима. У епископски чин изабран је 1. јуна 1967, а хиротонисан 16. августа 1967. у Саборној цркви у Београду. Од 1967. до 1969. године био је викарни епископ моравички у Београду.
Године 1969. постављен је за епископа западноевропског и аустралијског и устоличен марта 1969. у Лондону. Пошто је створио услове за формирање нове епархије у Аустралији, постављен је за Епископа у западну Европу. У Химелстиру у Немачкој основао је епархијски центар. Прво је откупио за Српску православну цркву једну већ саграђену цркву, ту је затим основао штампарију и издао дела Св. владике Николаја Велимировића и многе друге теолошке књиге. У то време дела Владике Николаја нису могла бити штампана у тадашњој Југославији. Године 1985. у Лондону је венчао принца Александра Карађорђевића и принцезу Катарину.
После пуних двадесет година епископског стажа у дијаспори Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је 1989. године за епископа шабачко-ваљевског. Устоличен је у Шапцу 23. јула 1989. године. На том положају наследио је упокојеног епископа Јована Велимировића. Наставио је започету делатност свог претходника кроз мисионарску издавачку кућу „Глас Цркве“ Епархије шабачко-ваљевске, штампали су велики број књига, успоставили православну радио и тв станицу.
Посветио је велику пажњу обнављању и зидању нових цркава, основао је нови манастир Соко у подножју Соко града. У склопу ове његове задужбине налази се и музеј посвећен Св. Владици Николају. Његовим залагањем пренете су мошти Св. Владике Николаја из Америке у Србију 12. маја 1991. у манастир Лелић. Радио је на зближавању деце из дијаспоре са децом из Србије, у оквиру акције „Моба“ која се одржава сваке године почев од 2001. године.
У помоћ око манастира се придружила и Војска која је направила пут до манастира 2001. године, а генерал Небојша Павковић је отворио пут и унапредио поручника Ђорђа Бојића у чин капетана.
Епископ Лаврентије говори енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог архијерејског синода од 2002. до 2004. године.
Као представник и изасланик Српске православне цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате. Уредник је листа „Православни мисионар“ (од 1998), а написао је и више чланака верско-поучне садржине.
На његов предлог Свети архијерејски сабор је на свом редовном заседању у мају 2006. поделио велику Епархију шабачко-ваљевску на две епархије: Шабачку са седиштем у Шапцу и Ваљевску са седиштем у Ваљеву. Од тада је господин Лаврентије шабачки епископ, а за ваљевског епископа постављен је Милутин Кнежевић, до тада аустралијско-новозеландски.
Завештао је органе јануара 2011. године у Лозници.[2] Сакупио је медицинску помоћ у Европи где је раније службовао као епископ, у виду кревета и апарата за дијализу за шабачку болницу 2012. године.[3]
Учествовао је у пројекту припреме и објављивања сабраних дела Светог Владике Николаја, у 13 томова на преко 10.000 страница.[4][5]
Добио је Орден Светог Арсенија Сремца Епархије сремске 2016. године[6] и Светог Саве првог степена 2017. године. Свечано је обележио пола века архијерејске службе у јулу 2017. године.[7][8] Одликован је орденом Светог Владике Николаја Епархије ваљевске.[9] Од 20. септембра 2019. је почасни грађанин Крупња.[10]
Дана 31. марта 2020. постављен је за администратора Епархије ваљевске[11]. Са 54 године архијерејског стажа најдуже је био у том чину у Српској православној цркви.[12]
Преминуо је 23. јануара 2022. године у Шапцу. Патријарх Порфирије нагласио је да је епископ Лаврентије био из плејаде српских епископа који су током патријарха Германа „очували виноград Божији”.[13] Сахрањен је 26. јануара 2022. године источно од манастирске цркве у Манастиру Светог Николаја Српског на Соко Граду код Љубовије, који је био његова задужбина.