Mehmed Alajbegović

Mehmed Alajbegović
Датум рођења(1906-05-07)7. мај 1906.
Место рођењаБихаћАустроугарска
Датум смрти7. јун 1947.(1947-06-07) (41 год.)
Место смртиЗагребФНР Југославија

Mehmed Alajbegović (Bihać 7. maja 1906Zagreb 7. juna 1947) je bio hrvatski političar, diplomata i pravnik.

Mehmed Alajbegović je rođen u begovskoj porodici, 7. maja 1906. u Bihaću, u tadašnjoj Austro–Ugarskoj monarhiji, gde su mu i otac i deda bili gradonačelnici. Mehmed je tu i završio osnovnu i srednju školu. Godine 1928. seli se u Zagreb, gde je na tamošnjem univerzitetu diplomirao i 1934. godine doktorirao pravo.[1] Tokom boravka na univerzitetu, boravio je u mnogim zemljama, a najviše se zadržao u Parizu, gde je učio francuski jezik i gde se usavršavao u struci.

Posle što je bio sudski koncipijent, imenovan je sudijom Kotarskog suda u Prozoru.[1] Ostao je upamćen kao vrlo marljiv pravnik, a najveća želja mu je bila da predaje šerijatsko pravo na univerzitetu, koje je učio na Visokoj školi u Alžiru i završio 1940. godine. Još od 1938. godine, bio je sudija i sekretar Upravnog suda u Zagrebu.

Nakon osnivanja Nezavisne Države Hrvatske, 1941, radi u internacionalnoj službi napustivši plaćeno nastavništvo islamskog prava na zagrebačkom univerzitetu. U avgustu 1941. godine imenovan je sekretarom u podvladi ministarstva spoljnih poslova, a 27. januara 1942. godine imenovan je generalnim konzulom NDH u Minhenu.[1] Radeći tamo, razvio je veliku aktivnost među hrvatskim radnicima na radu u Nemačkoj. 11. oktobra 1943. godine je postao ministar staranja za postradale krajeve, a to je ministarstvo imalo zadatak da brine za preko 300.000 izbeglica iz raznih delova NDH, među kojima je bio veliki broj muslimana iz istočne Bosne, Hercegovine i Sandžaka, koji su bežali pred četnicima.[1] Alajbegović je organizovao izbegličke kuhinje, nabavljao hranu i odeću te sklanjao izbeglice u bezbednija mesta.

Početkom maja 1944. godine imenovan je ministrom spoljnih poslova NDH umesto dr. Stijepa Perića. Na toj dužnosti ostao je do sloma NDH. Lično je bio u Pavelićevoj pratnji dok je ovaj posetio Hitlera 18. i 19. septembra iste godine. Pred kraj rata, kada se sve više činilo da će Sile Osovine izgubiti, učestvovao je u pokušajima povezivanja vlasti NDH sa slovenačkim (Leon Rupnik) i crnogorskim (Sekula Drljević) nacionalistima te srbijanskim monarhistima (Dragoljub Mihailović).[1] Cilj je bio da se oformi antikomunistički blok koji bi se borio protiv Titovih partizana. Računalo se da bi i zapadni Saveznici mogli da pomognu, dok bi za uzvrat NDH prešla na njihovu stranu.

Majska katastrofa, izručenje i smrt

[уреди | уреди извор]

Alajbegović je napustio Zagreb 6. maja 1945. godine, zajedno sa ostalim članovima Vlade, povlačeći se u Austriju, gde se, nakon kraćega zadržavanja u Krumpendorfu, sklonio u Salzburg.[1] Tu su ga 6. septembra 1945. godine savezničke jedinice uhapsile i uputile u nedaleki koncentracioni logor "Marcus W. Orr" (Glazenbah) gde ostaje do 8. septembra 1946. godine kad su ga Amerikanci izručili komunističkim vlastima.[1] Alajbegović je bio jedini ministar kojeg su izručili Amerikanci (ostale su izručili Englezi).

U saslušanju pred jugoslovenskim komunističkim vlastima 11., 12. i 27. marta 1947. godine.:

(Nada Kisić Kolanović, Muslimani i hrvatski nacionalizam 1941.945., Zagreb, 2009.. стр. 165., 168.)[2]

Krajem maja 1947. godine, izveden je pred Veće Vrhovnog suda NR Hrvatske (zajedno sa vojskovođom Slavkom Kvaternikom i ministrima dr. Vladimirom Košakom, dr. Osmanom Kulenovićem, generalima Miroslavom Navratilom, i Ivanom Perčevićem te nemačkim poslanikom pri NDH Zigfridom Kašeom). 6. juna 1947. godine osuđen je na smrt, a već sledećeg dana je pogubljen.

  1. ^ а б в г д ђ е Tko je tko u NDH: Hrvatska 1941.–1945., Minerva, Zagreb. Tko je tko u NDH: Hrvatska 1941.-1945. Minerva. 1997. стр. 4—5. ISBN 978-953-6377-03-9. 
  2. ^ HKV: Tomislav Jonjić: I Hrvati i muslimani žrtve su tuđinskog nasilja, preuzeto 8. marta 2014.