Кемал Курспахић

Кемал Курспахић
Лични подаци
Датум рођења(1946-12-01)1. децембар 1946.
Место рођењаМркоњић Град, ФНР Југославија
Датум смрти17. септембар 2021.(2021-09-17) (74 год.)
Место смртиВашингтон, САД
Новинарски рад
НовинеОслобођење

Кемал Курспахић (Мркоњић Град, 1. децембар 1946 — Вашингтон, 17. септембар 2021)[1] био је босански адвокат и новинар, уредник ланца недељних листова под називом „The Connection Newspapers“, оснивач и председник Института за медије у демократији, бивши главни уредник сарајевског листа „Ослобођење“, аутор неколико књига.[2][3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 1946. године у Мркоњић Граду. Основну школу је похађао у СР Босни и Херцеговини и СР Хрватској, а трогодишњу средњу школу је завршио у Санском Мосту. У Београду је стекао звање адвоката.[2]

Новинарством је почео да се бави још као средњошколац 1962. године, радећи као дописник листа „Ослобођење“ из Санског Моста. Био је уредник београдског недељника „Студент“, а након тога је од 1969. радио као дописник „Ослобођења“ из Београда и од 1971. до 1973. као дописник из Јајца. У Сарајево се преселио 1974. године и радио је у неколико редакција. У периоду од 1981. до 1985. је био дописник из Њујорка. Био је и заменик главног уредника „Ослобођења“ од 1985. до 1988.[2] и главни уредник овог медија у периоду од децембра 1988. до марта 1994. године.[4] Док је обављао ту функцију, добио је неколико признања за допринос слободи штампе и људским правима.[5][6]

Извештавао је са Олимпијских игара у Минхену 1972, Лејк Плесиду 1980. и Лос Анђелесу 1984, као и са Светског првенства у фудбалу 1974. године у Немачкој. Интервјуисао је низ познатих личности попут председника САД Роналда Регана, генералног секретара Уједињених нација Хавијера Переза де Куељара, каснијег индијског премијера Раџива Гандија и каснијег председника Шри Ланке Рамасинга Премадасу. Повремено је писао чланке за различите новине: „Њујорк тајмс“, „Вашингтон пост“, „Хералд трибјун“, „Лос Анђелес тајмс“, „Цајт“, „Ел паис“, „Ноје цирхер цајтунг“ и др.

У периоду од 2001. до 2006. је радио за Канцеларију УН за дрогу и криминал.[7], прво као портпарол у Бечу и потом као представник ове организације за карипски регион у Барбадосу.

Објавио је укупно четири књиге. Живиo је и радио у Вашингтону. Био је ожењен Весном Курспахић и имао је два сина.

Књиге

[уреди | уреди извор]
  • „Letters from the War“, Идеје, Сарајево, 1992.[8][9]
  • „The White House in 1984 on the presidential elections in the United States“, Ослобођење, Сарајево, 1994.[10]
  • „As Long As Sarajevo Exists“, Pamphleteer's Press, 1997.[11]
  • „Prime Time Crime: Balkan Media in War and Peace“, US Institute of Peace Press, 2003.[12]

Награде и признања

[уреди | уреди извор]
  • Награда за храброст у новинарству (International Women’s Media Foundation, Вашингтон, 1992);[13]
  • Уредник године (World Press Review, Њујорк, 1993);[4]
  • Награда за људска права Бруно Крајски (Kreisky Foundation, Беч, 1993);[14]
  • Херој борбе за слободу штампе (International Press Institute, Беч, 2000);[15]
  • Бусекова награда за допринос бољем разумевању у југоисточној Европи (SEEMO, Беч, 2003).[16]

Лист „Ослобођење“ је у периоду док је Курспахић био главни уредник добио више признања:

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „... / Tužna vijest iz Washingtona: Preminuo Kemal Kurspahić, bard bh. novinarstva”. Radio Sarajevo. Приступљено 17. 9. 2021. 
  2. ^ а б в „Биографија”. Приступљено 5. 10. 2010. 
  3. ^ Tom Gjelten, Sarajevo Daily: A City and Its Newspaper Under Siege, (Perennial, 1996)
  4. ^ а б International Editor of the Year Award, Приступљено 9. 4. 2013.
  5. ^ News From Sarajevo's `Daily Miracle'; Through Shot and Shell, Paper Hits the Street Every Morning, The Washington Post, Sept. 2, 1992, Blaine Harden
  6. ^ One Gutsy Newsman, The Washington Post, Feb. 19, 1994, Colman McCarthy
  7. ^ High-level Political Conference for the Purpose of Signing the United Nations Convention against Corruption, Приступљено 9. 4. 2013.
  8. ^ Chicago Public Library, Приступљено 9. 4. 2013.
  9. ^ The International Press Institute Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јун 2011), Приступљено 9. 4. 2013.
  10. ^ Woodrow Wilson Center Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јул 2006), Приступљено 9. 4. 2013.
  11. ^ Amazon, Приступљено 9. 4. 2013.
  12. ^ USIP Архивирано на сајту Wayback Machine (4. април 2016), Приступљено 9. 4. 2013.
  13. ^ The Global Network for Women in the News Media[мртва веза], Приступљено 9. 4. 2013.
  14. ^ The Kreisky Prize for Human Rights, Приступљено 9. 4. 2013.
  15. ^ World Press Freedom Hero (Honoured in 2000) Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јун 2011), Приступљено 9. 4. 2013.
  16. ^ Dr. Erhard Busek - SEEMO 2003 Award Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2016), Приступљено 9. 4. 2013.
  17. ^ а б в „Радио Слободна Европа”. Приступљено 5. 10. 2010. 
  18. ^ а б в „Ослобођење”. Приступљено 5. 10. 2010. [мртва веза]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]