Михаило Миловановић

Михаило Миловановић
Аутопортрет Михаила Миловановића
Лични подаци
Датум рођења(1879-02-24)24. фебруар 1879.
Место рођењаГостиница, Кнежевина Србија
Датум смрти28. новембар 1941.(1941-11-28) (62 год.)
Место смртиУжице, Србија

Михаило Миловановић (Гостиница, 24. фебруар 1879 — Ужице, 28. новембар 1941) био је српски сликар, вајар и писац. Сликао је готово све жанрове. Први је академски сликар из ужичког краја.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије, ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, аутор чувених портрета српских војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића и Петра Бојовића, генерала Павла Јуришића Штурма, краља Петра I Карађорђевића и регента Александра Карађорђевића.

После каменорезачког заната од кога је одустао и годину дана проведених на усавршавању у школи Антона Ажбеа у Минхену, 1905. године Миловановић је у Минхену постао студент Академије лепих (ликовних) уметности, прво код професора Лудвига Хертериха, а потом у класи његовог наследника Хуга фон Хабермана.

Миловановић је дипломирао 1909. године на ликовној Академији у Минхену, а у земљу се вратио на почетку Балканских ратова 1912. као добровољац. Почетак Првог светског рата је дочекао на усавршавању у Прагу, био ухапшен и после бекства из прашког затвора, преко Немачке, Пољске, Украјине, Црног мора и Румуније, стигао је да се прикључи на ратишту својој Дринској дивизији и са српском војском преживео њену голготу.

Израдио је споменике архимандриту рачанског манастира и кнезу Соколске нахије Хаџи Мелентију у манастиру Рача, команданту Златиборског комитског одреда мајору Кости Тодоровићу у Сребреници (који су порушиле усташе у Другом светском рату), српским ратницима у Младеновцу (оскрнављен 1947. уклањањем грба Србије и двоглавог орла с крстом и круном изнад грба), споменик на Крфу погинулим војницима Дринске дивизије, мермерни иконостас у православној цркви у Младеновцу (1926 — 1929).

Изложбе његових слика у периоду између два светска рата биле су прворазредан културни догађај, а хроничари су забележили да је изложба 1938. у павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду била најпосећенија поставка у дотадашњој историји те куће.

Његово сликарство карактерише преплитање реализма, симболизма и импресионизма, у динамичком процесу сталних преображаја и потраге за препознатљивим изразом, лакоћа прилагођавања различитим формама, уз постојано уверење да је народна традиција и извор и исходиште уметничког подухвата.

Написао је роман Лендина воденица, штампан више од пола века после његове насилне смрти.

Носилац је Албанске споменице, Ордена светог Саве и Ордена Југословенске круне III степена.[2]

После смене 1939. године, Милан Стојадиновић је био прогнан у Рибашевину где је боравио у Миловановићевој вили. После априлског слома Миловановић се вратио у Ужице. Пошто је познавао немачког команданта Ужица пуковника Штокхаузена, са чијим је оцем студирао у Минхену, Миловановић је успео да ослободи неколико талаца. Због ове ће везе у време „Ужичке републике“ Миловановић је ухапшен под оптужбом да је радио за Абвер и енглеску обавештајну службу. Комунисти су га стрељали у Ужицу 28. новембра 1941.[3] 2007. године одлуком Окружног суда у Ужицу, Миловановић је рехабилитован уз образложење да „није био ни народни непријатељ, ни петоколонаш, те да је стрељан из разлога што није хтео да приступи комунистима и материјално их помаже, дакле из чисто идеолошких и политичких разлога.“[4]

Дела

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „РТС :: Нешто друго :: Ратни сликар Михајло Миловановић - први академски сликар ужичког краја”. rts.rs. Приступљено 2023-11-11. 
  2. ^ „Политика“, 18. април 1938
  3. ^ Љубомир Симовић, Ужице са вранама, Београд: Стубови културе, 2002.
  4. ^ Kovačević, Nenad (2007-04-11). „Istina posle šest i po decenija - Društvo - Dnevni list Danas” (на језику: српски). Приступљено 2024-10-14. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Лазар Трифуновић, Српско сликарство 1900-1950, Београд: Нолит (1973). стр. 45, 382, 455, 456, 493 (биобиблиографија).
  • Нада Шуица, Дела 1912-1918. Каталог уметничке збирке из Војног музеја у Београду, Београд 1982.
  • Гордана Лазић, Михајло Миловановић (1879—1941), Ужички зборник: прилози за политичку, културну и економску историју Титовог Ужица и околине, бр. 22, Ужице 1993, 209-228.
  • Ђорђе Пилчевић, Академски сликар Михаило Миловановић, монографија, Ужице, 1998
  • Миодраг Јовановић, Михаило Миловановић, монографија, Народни музеј, Београд, АРТ д.п. Ужице, 2001

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]