Патриша Локвуд

Патриша Локвуд
Америчка песникиња Патриша Локвуд говори на догађају Универзитета у Пенсилванији поводом покретања књижевног блога Twit Crit.
Лични подаци
Датум рођења(1982-04-27)27. април 1982. (42 год.)
Место рођењаФорт Вејн, Индијана, САД
Књижевни рад
Најважнија делаNo One Is Talking About This, Priestdaddy, Rape Joke

Патриша Локвуд (енгл. Patricia Lockwood, Форт Вејн, Индијана, САД, 27. април 1982) је америчка песникиња, романописац и есејиста. Њен дебитантски роман из 2021. године, No One Is Talking About This (Ово нико не помиње), освојио је награду Дилан Томас. Њени мемоари Priestdaddy из 2017. освојили су Турберову награду за амерички хумор. Њене збирке поезије укључују Motherland Fatherland Homelandsexuals, значајну књигу New York Times Notable Book-а из 2014. Од 2019. ради као уредник у Лондонском прегледу књига.

Она је позната по томе што ради у различитим жанровима и између њих. „Ваш рад може да пређе у облик који људи праве за вас“, рекла је за Slate у интервју 2020. "Или можете покушати да разбијете тај облик." [1] Године 2022. добила је награду Америчке академије за уметност и књижевност Мортон Даувен Забел за свој допринос на пољу експерименталног писања. [2]

Локвуд је једини писац са белетристичним и публицистичким делима које је The New York Times изабрао за 10 најбољих књига године. Са четири године, она такође држи рекорд за најкраћи период између поновљених појављивања на листи. [3]

Kirkus Reviews ју је назвао „наш водич за превазилажење размишљања о интернету као о ствари одвојеној од стварног живота и праве уметности“, а Garden Gun: „богиња авангарде“. [4]

Рани живот

[уреди | уреди извор]

Локвуд је рођена у Форт Вејну, Индијана. [5] Има четворо браће и сестара. [6] Њен отац Грег Локвуд пронашао је религију док је служио као поморац на нуклеарној подморници у Хладном рату. Његово преобраћење га је прво довело до лутеранске цркве, затим до њене службе и коначно до римокатолицизма. [7] Године 1984. затражио је рукоположење као ожењени католички свештеник од тадашњег надбискупа Светог Луиса Џона Меја према посебној пасторалној одредби коју је издао Папа Јован Павле II 1980. године. Локвуд је стога имала ретко искуство одрастања у католичком жупном дому, као део традиционалне америчке уже породице, али са свештеником као оцем. [8] Локвуд је одрастала у Сент Луису, Мисури и Синсинатију, Охајо, [9] похађајући тамошње парохијске школе, али никада није ишла на колеџ.[10]

Каријера

[уреди | уреди извор]

„Удала се са 21, једва да је икада имала посао и, по њеном причању, изгледа да је свој одрасли живот провела у прустијанском ставу, пишући сатима сваког дана са свог 'радног кревета'“, наводи се у профилу у The New York Times Magazine.[11] Током тог периода, од 2004. до 2011, Локвудове песме су почеле да се нашироко појављују у часописима укључујући The New Yorker, Poetry и London Review of Books.

Твитер

[уреди | уреди извор]

Године 2011, Локвуд се придружила Твитеру и тамо је привукла пажњу својом комедијом и поетиком, укључујући ироничну форму „секса“ коју је она створила, [12] њено повезивање са Weird Twitter покретом [13] и својим оданим следбеницима. The Atlantic је уврстио Локвуд на своју листу „Најбољих твитова свих времена“, где је она била једини аутор два пута. [14] Као одговор на Локвудов популарни твит ".@parisreview So is paris any good or not", The Paris Review је два пута објавио рецензије Париза.[15] [16]

Balloon Pop Outlaw Black

[уреди | уреди извор]

2012. године, мала штампарија Octopus Books је објавила Локвудову прву збирку поезије, Balloon Pop Outlaw Black. Chicago Tribune је похвалио дело због његове „дивљачке интелигенције“. [17] Збирку су на крају године уврстили The New Yorker [18] и Pitchfork Media [19] и постала је један од најпродаванијих наслова инди поезије свих времена.[11] На насловној страни налази се оригинална уметничка дела карикатуристке Лизе Ханавалт.[20]

"Шала о силовању"

[уреди | уреди извор]

У јулу 2013, веб-сајт општег интереса The Awl објавио је Локвудову песму у прози "Rape Joke" (Шала о силовању) [21] која је брзо постала вирална сензација. Песма развија лично искуство које је Локвуд имала са 19 година у шири коментар културе силовања.[6] The Guardian је написао да је песма „лежерно пробудила интересовање генерације за поезију“. [22] Фондација за поезију прогласила је песму „светски познатом“. [23] Песма је изабрана за издање серије Најбоља америчка поезија 2014. и освојила је награду Пушкарт. Од тада је преведена на више од 20 језика.[24]

Motherland Fatherland Homelandsexuals

[уреди | уреди извор]

Penguin Books је 2014. објавио другу Локвудову збирку поезије, Motherland Fatherland Homelandsexuals. На насловној страни књиге налазе се оригиналнији Ханавалтови радови. Критичар The New York Times Двајт Гарнер похвалио је књигу због њених „неизбрисивих детаља налик на снове“. [25] Стефани Берт, која је писала за The New York Times Book Review, хвалила га је као „у исто време љутију и забавнију, више прилагођену нашем времену и бизарнију, него што већина поезије икада може да добије“. [26] The Stranger је назвао Motherland Fatherland Homelandsexuals „прва права књига поезије која је објављена у 21. веку“. [27] Rolling Stone је укључио Локвуда и књигу на своју врућу листу за 2014, а The New York Times ју је назвао запаженом књигом.[28]

Свештеник

[уреди | уреди извор]

Riverhead Books је објавио Локвудове мемоаре Priestdaddy (Свештеник) у мају 2017.[29] Књига, коју је The New York Times назвао „електрична” и The Washington Post ” „изванредна”, описује њен повратак као одрасле особе да живи у очевом жупном дому и бави се питањима породице, веровања, припадности и личности.[10] У јулу 2017, Imagine Entertainment је објавио да је изабрао Priestdaddy за план да се направи као ТВ серија. [30] Мемоари су проглашени за једну од 10 најбољих књига у 2017. од стране The New York Times Book Review, једном од најбољих књига године The Washington Post, The Boston Globe, The Chicago Tribune, The Sunday Times, The Guardian, The New Yorker, The Atlantic, New York, Elle, NPR, Amazon [31] Publishers Weekly, између осталих, био је финалиста Киркусове награде, а награђен је наградом Турбер за амерички хумор 2018. године. [32] Times је 2019. уврстио књигу на своју листу „50 најбољих мемоара у протеклих 50 година“, [33] а Guardian ју је прогласио једном од 100 најбољих књига 21. века. [34]

Ово нико не помиње

[уреди | уреди извор]

Riverhead Books је објавио Локвудов дебитантски роман,No One Is Talking About This (Ово нико не помиње), у фебруару 2021. Истовремено га је објавио Bloomsbury у Великој Британији. [35] Књига прати интеракције неименоване протагонисткиње са виртуелном платформом под називом „портал“. Пишући за The New York Review of Books, Clair Wills је хвалила роман као "посвећеног Остиновог друштвено-литерарног стила — роман запажања, укрштен са мемоарима о породичној кризи и написан као песма у прози, прожета метафором." [36] У The Wall Street Journal, Емили Бобров је назвала роман „умјетним“ и „интимним и дирљивим портретом љубави и туге“. [37] Освојила је награду Дилан Томас 2022. године, ушла је у ужи избор за Букерову награду 2021. и била је једна од 10 најбољих књига New York Times у 2021. [38]

Есеји и критике

[уреди | уреди извор]

Локвудови есеји и књижевна критика, пре свега у London Review of Books, сакупљени су у серији The Best American Essays и представили радове аутора укључујући Вирџинију Вулф, Џоун Дидион и Рејчел Ингалс. [39] The New Yorker је назвао Локвудову „чаробњаком рецензентом“, а The Paris Review ју је славио као „културну критичарку на врхунцу моћи“. [40] Хвалећи њено „фино размишљање“ и „сврсисходну комедију“, Вајат Мејсон у The New York Times Magazine је закључио: „Ништа вас неће натерати да читате књижевну критику“ ако Локвуд не може.[41]

Лични живот

[уреди | уреди извор]

Локвуд је оболела од КОВИД-19 у марту 2020. године, а од фебруара 2021. и даље је живела са дугим симптомима КОВИД-а.[42] Удата је за Џејсона Кендала, „новинара, дизајнера и уредника“.[43]

Локвуд је признала да је већи део другог дела No One Is Talking About This (Ово нико не помиње) инспирисан догађајима из стварног живота око њене нећакиње Лене, прве особе којој је ин утеро дијагностикован Протеусов синдром. [44]

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Фикција

[уреди | уреди извор]
  • No One Is Talking About This (Ово нико не помиње) (Riverhead Books, 2021)

Документарна литература

[уреди | уреди извор]
  • Priestdaddy (Свештеник) (Riverhead Books, 2017)

Поезија

[уреди | уреди извор]

Збирке

[уреди | уреди извор]
  • Balloon Pop Outlaw Black (Octopus Books, 2012)
  • Motherland Fatherland Homelandsexuals (Penguin Books, 2014)
  • Penguin Modern Poets 2, Controlled Explosions: Michael Robbins, Patricia Lockwood, Timothy Thornton (Penguin Books, 2017)

Списак песама

[уреди | уреди извор]
Наслов Година Први пут објављено
What Is the Zoo for What 2013. The New Yorker; 28. октобар 2013; том 89, број 34, стране 56–57.
The Ode on a Grecian Urn 2017. Poetry; 1. септембар 2017; Poetry
Government Spending 2013. Poetry; 1. децембар 2013; Poetry
Love Poem Like We Used to Write It 2011. The New Yorker; 28. новембар 2011; The New Yorker
Rape Joke 2013. The Awl; 25. јул 2013; The Awl Архивирано на сајту Wayback Machine (15. новембар 2023)
How Do We Write Now 2018. Tin House; 10. април 2018; Tin House
The Hypno-Domme Speaks, and Speaks and Speaks 2013. Poetry; 1. децембар 2013; Poetry
Jewel Thief Movie 2017. Poetry; 1. септембар 2017; Poetry
The Arch 2012. Poetry; 1. април 2012; Poetry
The Pinch 2017. The Awl; 16. март 2017; Poetry Архивирано на сајту Wayback Machine (22. април 2023)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Kois, Dan (6. 10. 2020). „You Could Make This Place Beautiful”. Slate (на језику: енглески). Приступљено 2020-10-06. 
  2. ^ Fedor, Ashley (11. 3. 2022). „2022 Literature Award Winners”. American Academy of Arts and Letters (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-13. 
  3. ^ „The 10 Best Books of 2021”. Wikipedia (на језику: енглески). 20. 12. 2021. Приступљено 2021-12-20. 
  4. ^ „No One Is Talking About This”. Kirkus Reviews (на језику: енглески). 30. 11. 2020. Приступљено 2020-11-30. 
  5. ^ Parker, James (мај 2017). „Poet on the Edge”. The Atlantic (на језику: енглески). Приступљено 2017-05-10. 
  6. ^ а б [GATTI, T. In the name of the father. New Statesman. 146, 5368, 16-17, May 26, 2017.] ISSN 1364-7431
  7. ^ Laity, Paul (2017-04-27). „Priestdaddy by Patricia Lockwood review – a dazzling comic memoir”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2017-05-10. 
  8. ^ Kelly, Kevin (11. 8. 2011). „Unusual path leads Father Lockwood to K.C.”. The Catholic Key. Приступљено 2017-05-10. 
  9. ^ Jerkins, Morgan (1. 5. 2017). „Patricia Lockwood: The Poet Laureate of Twitter”. Rolling Stone. Приступљено 2017-05-10. 
  10. ^ а б Garner, Dwight (2017-05-03). „Patricia Lockwood Is a Priest's Child (Really), but 'From the Devil'”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 2017-05-10. 
  11. ^ а б Lichtenstein, Jesse (2014-05-28). „The Smutty-Metaphor Queen of Lawrence, Kansas”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 2017-05-10. 
  12. ^ „Patricia Lockwood's Sext Poems Will Make You LOL”. Huffington Post (на језику: енглески). 2012-01-24. Приступљено 2017-05-10. 
  13. ^ Notopoulos, Katie; Herrman, John (5. 4. 2013). „Weird Twitter: The Oral History”. BuzzFeed (на језику: енглески). Приступљено 2017-05-10. 
  14. ^ Bump, Philip. „The Best Tweets of All Time, According to Us”. The Atlantic (на језику: енглески). Приступљено 2017-05-10. 
  15. ^ Piepenbring, Dan (9. 1. 2014). „At Last, We Answer Patricia Lockwood's Excellent Tweet”. The Paris Review (на језику: енглески). Приступљено 2017-05-10. 
  16. ^ Piepenbring, Dan (31. 1. 2018). „Paris, Reviewed”. The Paris Review (на језику: енглески). Приступљено 2018-01-31. 
  17. ^ Robbins, Michael (16. 12. 2012). „Poetry in neglect”. Chicago Tribune (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 09. 07. 2017. г. Приступљено 2017-05-10. 
  18. ^ Frere-Jones, Sasha (2012-12-20). „Best Books of 2012, P.S.”. The New Yorker. Приступљено 2017-05-10. 
  19. ^ Brown, Austin (31. 12. 2012). „Guest List: Best of 2012”. Pitchfork (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2016-02-05. г. Приступљено 2017-05-10. 
  20. ^ „Let's Help Patricia Lockwood Get a Tramp Stamp, Shall We?”. Harriet: The Blog. Poetry Foundation. 24. 10. 2012. 
  21. ^ Lockwood, Patricia (2013-07-25). „Rape Joke”. The Awl. Архивирано из оригинала 2017-05-14. г. Приступљено 2017-05-10. 
  22. ^ Groskop, Viv (2013-07-26). „Rape Joke: what is Patricia Lockwood's poem really saying?”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2017-05-10. 
  23. ^ Foundation, Poetry. „Patricia Lockwood 'Rape Joke' Poem Is World-Famous”. Harriet: The Blog. Приступљено 2017-05-10. 
  24. ^ „Fiction Book Review: The Pushcart Prize XXXIX: Best of the Small Presses, 2015 Edition by Edited by Bill Henderson, with the Pushcart Prize editors. Pushcart, $19.95 trade paper (650p)”. Publishers Weekly (на језику: енглески). ISBN 978-1-888889-73-4. Приступљено 2017-05-10. 
  25. ^ Garner, Dwight (2014-05-28). „Patricia Lockwood's 'Motherland Fatherland Homelandsexuals'”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 2017-05-10. 
  26. ^ Burt, Stephanie (2014-07-18). „Patricia Lockwood's 'Motherland Fatherland Homelandsexuals'”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 2017-05-10. 
  27. ^ Constant, Paul (9. 7. 2014). „The Most Modern Poet”. The Stranger. Приступљено 2017-05-10. 
  28. ^ The New York Times (2014-12-02). „100 Notable Books of 2014”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 2017-05-10. 
  29. ^ Rooney, Kathleen (1. 5. 2017). „Patricia Lockwood's memoir, 'Priestdaddy,' is smart, funny and irreverent”. Chicago Tribune (на језику: енглески). Приступљено 2017-05-08. 
  30. ^ Gajewski, Ryan (6. 7. 2017). „Patricia Lockwood's Memoir 'Priestdaddy' Optioned by Imagine Television”. The Wrap. Приступљено 6. 7. 2017. 
  31. ^ „The 20 Best Books of 2017, According to Amazon's Editors”. Bustle (на језику: енглески). Приступљено 2017-11-08. 
  32. ^ „2018 THURBER PRIZE FOR AMERICAN HUMOR WINNER”. Thurber House (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2018-12-06. г. Приступљено 2018-12-06. 
  33. ^ „The 50 Best Memoirs of the Past 50 Years”. The New York Times (на језику: енглески). 26. 6. 2019. Приступљено 2019-06-26. 
  34. ^ „The 100 Best Books of the 21st Century”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2020-09-14. 
  35. ^ „Bloomsbury Wins Auction for Lockwood's "Miraculous" Debut Novel”. The Bookseller (на језику: енглески). Приступљено 2020-09-16. 
  36. ^ Wills, Clair. „Bildungsonline”. The New York Review of Books (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-06. 
  37. ^ Bobrow, Emily. „Life in the Slipstream”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-06. 
  38. ^ „No One Is Talking About This | The Booker Prizes”. thebookerprizes.com (на језику: енглески). 16. 2. 2021. Приступљено 2021-09-22. 
  39. ^ „The Best American Essays 2021”. The Best American Essays. Архивирано из оригинала 23. 10. 2021. г. Приступљено 28. 7. 2021. 
  40. ^ „Monsters, Monkies, and Maladies”. The Paris Review (на језику: енглески). Приступљено 2019-12-16. 
  41. ^ „How Mary-Kay Wilmers Became Britain's Most Influential Editor”. The New York Times (на језику: енглески). 24. 10. 2019. Приступљено 2019-12-16. 
  42. ^ „Patricia Lockwood: The Internet Dominates Our Lives, So Why Not Our Fiction?”. Lit Hub. 18. 2. 2021. Приступљено 6. 6. 2022. 
  43. ^ Kellaway, Kate (30. 4. 2017). „Patricia Lockwood: 'I'm a show-off, a clown'”. The Observer. Приступљено 6. 6. 2022. 
  44. ^ Westenfeld, Adrienne (16. 2. 2021). „Patricia Lockwood: 'In the Face of Tragedy, Patricia Lockwood Found the Real World Again'”. Esquire. Приступљено 22. 2. 2023. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]