Svaka T-ćelija prepoznaje specifični antigen kada je prezhentirana u kompleksu sa molekulom glavnog kompleksa histokompatibilnosti (MHC) putem ćelija koje prezentiraju antigen. Ovo prepoznavanje se postiže T-ćelijskim receptorima eksprimiranim na površini ćelije. Receptori T-ćelija generiraju se nasumično izmešanim genskim segmentima, što rezultira veoma raznolikom skupinom T-ćelija – svaka sa jedinstvenom specifičnošću antigena. Nakon toga, T-ćelije sa receptorima koji prepoznaju sopstvene proteine moraju da se eliminišu dok su još u timusu. Djelovanjem AIRE-a, medulske epitelne ćelije timusa (mTEC) eksprimiraju glavne proteine iz drugih dijelova tijela (takozvani "tkivno ograničeni antigeni" – TRA) i T-ćelije koje reaguju na te proteine eliminiraju se ćelijskom smrću (apoptoza). Tako AIRE pokreće negativnu selekciju samoprepoznajućih T-ćelija.[7] Kada je AIRE neispravan, T-ćelije koje prepoznaju antigene koje normalno proizvodi tijelo mogu izaći iz timusa i ući u cirkulaciju. To može rezultirati raznim autoimunskim bolestima.
O genu su prvi put objavile dvije nezavisne istraživačke grupe Aaltonen et al. i Nagamine et al. 1997. koji su bili u stanju da izoluju i kloniraju gen iz ljudskog hromosoma 21, lokus q22.3. Njihov rad je uspio pokazati da su mutacije u genu AIRE odgovorne za patogenezu autoimunskog poliglandulskog sindroma tipa I.[5][8] Više uvida u Aire protein kasnije su pružili Heino et al. 2000. godine. Pokazali su da se Aire protein uglavnom eksprimira u epitelnim ćelijama srži timusa, pomoću imunohistohemijeke analize.[9]
Integralna karakteristika AIRE-a je njegova sposobnost da se homomerizuje u dimere i trimere što mu omogućava da se veže za specifične oligonukleotidne motive.[15] Ovo svojstvo dolazi od homogeno obojene regije (HSR) koje se nalazi na N-terminalu. Zbog strukture α-heliksnog snopa četiri spirale, HSR su osjetljivi na konformacijske promjene gena.[16]Varijante transkripta i delecije koje uključuju ovaj domen uzrokuju nemogućnost aktiviranja transkripcije gena, sprečavanjem formiranja oligomera i mogu rezultirati APS-1.
U timusu, AIRE uzrokuje transkripciju širokog izbora gena specifičnih za organ koji stvaraju proteine koji se obično eksprimiraju samo u perifernim tkivima, stvarajući "imunsku samosjenu" u timusu.[17][18] Važno je da se samoreaktivne T-ćelije koje se snažno vezuju za autoantigen eliminišu u timusu (preko procesa negativne selekcije), inače mogu kasnije naići i vezati se za svoje odgovarajuće autoantigene i pokrenuti autoimunsku reakciju. Dakle, ekspresija ne-lokalnih proteina putem AIRE-a u timusu smanjuje opasnost od autoimunosti, promovišući eliminaciju autoreaktivnih T-ćelija koje vezuju antigene, normalno prisutne u timusu. Nadalje, otkriveno je da se AIRE eksprimira skupini stromskih ćelija u sekundarnom limfoidnom tkivu, ali ove eksprimiraju različitu skupinu TRA u poređenju sa mTEC-ima.[19]
Istraživanja na nokaut-miševima pokazala su da AIRE funkcionira kroz iniciranje transkripcije raznolikog skupa autoantigena, kao što su insulinska, u timusu.[17] Ovaj ekspresija zatim omogućava sazrijevanju timocita da postanu tolerantni prema perifernim organima, čime se potiskuje autoimunska bolest.[18]
Gen AIRE je eksprimiran i u mnogim drugim tkivima.[20] Također je eksprimiran i u 33D1+ podskupini dendritskih ćelija kod miša i u ljudskim dendritskim ćelijama.[21]
Umjesto da se veže za konsenzusne sekvencepromotora ciljnog gena, poput uobičajenih transkripcijskih faktora, AIRE se uključuje u koordinirane sekvence koje izvode njegovi multimolekulski kompleksi. Prvi AIRE partner koji je identificiran je CREB-vezujući protein (CBP) koji u jedarnim tijelima i koaktivator je mnogih transkripcijskih faktora.[16] Ostali AIRE partneri uključuju transkripcije faktor b pozitivne elongacije (P-TEFb) i DNK aktivirana protein kinaze (DNK-PK).[22][23] DNK-PK fosforilizira AIRE in vitro na Thr68 i Ser156. Drugi partner je DNK-topoizomeraza (DNK-TOP) IIα. Ovaj izomerazni enzim djeluje na topologiji DNK i uklanja pozitivne i negativne DNK superspirale, uzrokujući prolazne lomove DNK. Zauzvrat, ovo uzrokuje opuštanje lokalnog hromatina i pomaže u inicijaciji i postinicijacijskim događajima transkripcije gena.[24] Izvođenjem dvolančanih prekida DNK, DNK-TOPIIα regrutuje DNK-PK i poli– (ADP-riboza) polimerazu (PARP1) koje su uključene u prekid i popravku DNK putem nehomolognog spajanja krajeva.[25]
AIRE gen je mutiran u rijetkom autoimunskom sindromu sindromu autoimunske poliendokrinopatije tip 1 (APS-1), također poznatom kao autoimunska poliendokrinopatija-kandidijaza-ektodermna distrofija (APECED). Različite mutacije su češće među određenim populacijama u svijetu.[26] Najčešće mutacije AIRE javljaju se na egzonima 1, 2, 6, 8 i 10. Egzoni 1 i 2 kodiraju HSR, egzon 6 kodira SAND domen, egzon 8 je u PHD-1 domenu, a egzon 10 se nalazi u regionu bogatom prolinom između dva domena PHD prstiju.[27] Poznate mutacije gena AIRE uključuju Arg139X, Arg257X i Leu323SerfsX51.[28]
^Iioka T, Furukawa K, Yamaguchi A, Shindo H, Yamashita S, Tsukazaki T (august 2003). "P300/CBP acts as a coactivator to cartilage homeoprotein-1 (Cart1), paired-like homeoprotein, through acetylation of the conserved lysine residue adjacent to the homeodomain". Journal of Bone and Mineral Research. 18 (8): 1419–29. doi:10.1359/jbmr.2003.18.8.1419. PMID12929931. S2CID8125330.
Heino M, Peterson P, Kudoh J, Shimizu N, Antonarakis SE, Scott HS, Krohn K (septembar 2001). "APECED mutations in the autoimmune regulator (AIRE) gene". Human Mutation. 18 (3): 205–11. doi:10.1002/humu.1176. PMID11524731. S2CID40379449.
Nagamine K, Peterson P, Scott HS, Kudoh J, Minoshima S, Heino M, et al. (decembar 1997). "Positional cloning of the APECED gene". Nature Genetics. 17 (4): 393–8. doi:10.1038/ng1297-393. PMID9398839. S2CID1583134.