Nikola Ljubičić

NIKOLA LJUBIČIĆ
Nikola Ljubičić, savezni sekretar za narodnu odbranu
Datum rođenja	4. april 1916.
Mesto rođenja	Karan Kraljevina Srbija
Datum smrti	13. april 2005. (89 god.)
Mesto smrti	Beograd  Srbija i Crna Gora
Supruga	Vera Ljubičić
Profesija	vojno lice
Član KPJ od	1941.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska narodna armija 1941 — 1982.
Čin	General armije
Savezni sekretar za narodnu odbranu SFRJ
Period	1967 — 1982.
Prethodnik	Ivan Gošnjak
Naslednik	Branko Mamula
Predsednik Predsedništva SR Srbije
Period	1982 — 1984.
Prethodnik	Dobrivoje Vidić
Naslednik	Dušan Čkrebić
Narodni heroj od	27. novembra 1953.
Odlikovanja	Orden narodnog heroja Orden junaka socijalističkog rada Orden ratne zastave Orden partizanske zvezde Orden zasluga za narod Orden bratstva i jedinsta Orden partizanske zvezde Orden za hrabrost Partizanska spomenica 1941.

Nikola Ljubičić (1916 — 2005), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general armije JNA, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1967. do 1982. obavljao je funkciju Saveznog sekretara za narodnu odbranu, a od 1982. do 1984. godine funkciju predsednika Predsedništva Socijalističke Republike Srbije.

Biografija

Rođen je 4. 4. 1916. godine u selu Karan, kod Užica, gde je završio osnovnu školu. Nižu gimnaziju je završio u Užicu, a Srednju poljoprivrednu školu u Valjevu. Vojsku je služio u Školi rezervnih pešadijskih oficira, u Mariboru. Do rata je radio u Nižoj poljoprivrednoj školi u Sevojnu, kod Užica, Kosjeriću i Pljevljima.

Aktivno je učestvovao u svim akcijama omladinskih organizacija u valjevskoj Poljoprivrednoj školi, kao i kasnije u Kosjeriću i Pljevljima. Tokom Aprilskog rata 1941. godine bio je raspoređen za komandira voda u planinskom bataljonu, formiranom u selu Zdravčićima kod Požege. Učestvovao je borbi s Nemcima na položaju kod Valjeva.

Narodnooslobodilačka borba

Glavni članak: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije

Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije, po zadatku Okružnog komiteta KPJ za Užice, radio je na pripremi ustanka u okolini Užica, a najviše u selima oko Karana. U Prvu užičku četu Užičkog partizanskog odreda, stupo je odmah posle njenog formiranja prvih dana avgusta. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).

Učestvovao je u borbama za oslobođenje Bajine Bašte i Užica, kao i ostalim borbama Prve užičke čete. Posle oslobođenja Užica, rukovodio je borbama na sektoru Vardišta i Dobruna, i s jedinicama štitio slobodnu teritoriju s pravca Priboja i Višegrada. Pred povlačenje partizanskih snaga iz Užica, određen je za komandira Treće užičke čete Užičkog partizanskog odreda.

Posle Prve neprijateljske ofanzive i pada Užičke republike, povukao se s Trećom užičkom četom, preko Zlatibora ka Sandžaku. Tokom povlačenja četa je vodila nekoliko borbi s Nemcima i četnicima, a posle dolaska u Sandžak učestvovala je u borbi s Italijanima koji su napali Vrhovni štab NOPOJ-a u selu Drenovi. Posle toga Treća užička četa je obezbeđivala Vrhovni štab u maršu prema Rudom.

Treća užička četa ušla je u sastav Petog šumadijskog bataljona Prve proleterske udarne brigade. Tada je pored dužnosti komandira čete, Nikola postavljen i za zamenika komandanta bataljona Milana Ilića Čiče. Treća užička četa, koja se nalazila u zaštitnici brigade, krenula je iz Rudog ka Romaniji. Početkom 1942. godine četa je u dugom maršu, po velikoj hladnoći, izbila na Jahorinu, gde je ponovo raspoređena da obezbeđuje Vrhovni štab.

Sa članovima Vrhovnog štaba NOP i DVJ četa je prešla u Foču. Tada je Nikola postao komandant Petog šumadijskog bataljona. Bataljon je vodio borbe sa četnicima i Italijanima, prema Čelebiću i Dubu, a 1. 5. u borbi s Italijanima, kod Čajniča, Nikola je prvi put ranjen.

Tokom neprijateljske ofanzive na slobodnu teritoriju oko Foče, bataljon je vodio borbe na teritoriji između Čajniča i Foče, a kasnije na Pivskoj visoravni i padinama Durmitora. Odatle se bataljon prebacio preko reke Pive, u Plužine, gde je izvesno vreme ponovo obezbeđivao Vrhovni štab. Posle toga, bataljon je vodi borbe sa četnicima i Italijanima koji su nadirali iz pravca Gacka. U kretanju ka prostoru Sutjeske, bataljon je razbio grupe četnika, ali je bio izložen stalnom bombardovanju italijanske avijacije.

Posle dolaska u selo Vrbnicu, a po odluci Vrhovnog štaba, Peti šumadijski bataljon je prebačen u Drugu proletersku udarnu brigadu, zbog njene dopune posle gubitaka koje je pretrpela u dotadašnjim borbama. Tada je Nikola Ljubičić postavljen za komandanta Četvrtog užičkog bataljona Druge proleterske brigade. U vreme pohoda proleterskih brigade za Bosansku krajinu, ovaj bataljon je vodio borbe kod Kalinovika, zatim prilikom prelaska puta i pruge Sarajevo-Konjic, kod Tarčina, posle kod Bugojna, Kupresa, na Manjači i pri oslobađanju Mrkonjić-Grada i Jajca.

Kasnije je bataljon vodio borbe oko Bosanskog Grahova i na Dinari, u blizini Knina. Ponovo se sukobio, na padinama Dinare, prema Bosanskom Grahovu, s Italijanima, gde je Nikola teško ranjen. Posle dužeg lečenja u Bosanskom Petrovcu i drugim bolnicama, kao ranjenik u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi kretao se s ranjeničkom kolonom od Bosanskog Petrovca do Neretve. U dolini Neretve priključio se ponovo Drugoj proleterskoj udarnoj brigadi i postao član Štaba brigade.

Učestvovao je u svim borbama koje je brigada vodila u dolini Neretve: u razbijanju Nemaca na Pidrišu; ispred Gornjeg Vakufa; zatim pri forsiranju Neretve u borbi s četnicima; i posle oko Boračkog jezera, u Kalinoviku. Druga proleterska udarna brigada je, zatim, vodila teške borbe s Italijanima i četnicima pri forsiranju Drine, i kasnije na terenu Sandžaka i Crne Gore i istočne Bosne, sve do Sutjeske.

Posle borbi u dolini reke Sutjeske, sa Drugom proleterskom brigadom učestvovao je u borbama tokom proboja na Zelengori, kao i na putu oko Miljevine, i kasnije sve do dolaska i posle dolaska u rejon između Kladanja i Tuzle. Tu je, početkom avgusta 1943. godine, odlukom Vrhovnog štaba NOV i POJ, s još 6 drugova i radio-stanicom krenuo za Srbiju, preko oslobođenih, poluoslobođenih i neoslobođenih teritorija. Kretali su se preko Semberije i Srema. U Srbiju su se ubacili kod Umke, i stigli do Aranđelovca. Posle dolaska je, s jedinicama Prve šumadijske brigade, učestvovao u borbama vođenim na ovom terenu. S brigadom je krenuo, po naređenju Vrhovnog štaba, od Rudnika, preko Kosjerića i planine Tare, i učestvovao u borbama koje je ova brigada na tom putu vodila, ka glavnini partizanskih jedinica koje su se nalazile u dolini Lima i Vardišta.

Posle dolaska u Sandžak, izvesno vreme je bio na funkciji načelnika Štaba Druge proleterske udarne brigade, a posle je postao komandant Treće srpske udarne brigade. S ovom jedinicom učestvovao je u borbama na teritoriji Sandžaka i zapadne Srbije, Zlatibora, Ivanjice, potom na Bukovima oko Valjeva, planine Tare, a kasnije oko Berana i Andrijevice.

Pri polasku grupe divizija za Srbiju, postavljen je za načelnika štaba Druge proleterske divizije, s kojom u drugoj polovini 1944. godine stigao u Srbiju, posle teških borbi u dolini Ibra i na Kopaoniku. Avgusta 1944. godine postavljen je za zamenika komandanta Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ). Na toj dužnosti je dočekao i oslobođenje Jugoslavije.

Posleratna karijera

Nikola Ljubičić na čelu delegacije JNA na prijemu kod predsednika Josipa Broza Tita, 1978.

Posle oslobođenja zemlje, bio je komandant divizije KNOJ-a. Višu vojnu akademiju JA završio je 1950. godine u Beogradu, a zatim je postavljen za komandanta korpusa u Zagrebu, Ljubljani i Kragujevcu. Posle toga, bio je na dužnosti pomoćnika komandanta Prve armije JA za političko-pravni sektor; komandanta Graničnih jedinica Jugoslavije; načelnika Ratne škole JNA i komandant Prve armijske oblasti. Na dužnosti Saveznog sekretara za narodnu odbranu nalazio se od 1967. do 1982. godine, kada je demobilisan u činu generala armije JNA.

Biran je za poslanika Savezne skupštine od 1963. do 1967. godine. Na Osmom kongresu SKJ izabran je za člana Centralnog komiteta, a na Devetom, Desetom i Jedanaestom kongresu SKJ biran je za člana Predsedništva CK SKJ. Od 1982. do 1984. godine bio je na funkciji predsednika Predsedništva Socijalističke Republike Srbije, a od 1984. do 1989. godine član Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Umro je na VMA u Beogradu, 13. 4. 2005. godine. Sahranjen je uz vojne počasti 16. 4. 2005. godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Napisao je knjige: „Opštenarodna odbrana-strategija mira“, „Užički NOP odred“, „Užice 1941. godine“ i memoare „U Titovoj koloni“.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941, Ordena junaka socijalističkog rada i drugih visokih jugoslovenskih i stranih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. 11. 1953. godine.

Literatura

• Vojna enciklopedija (knjiga peta), Beograd 1973. godina
• Narodni heroji Jugoslavije, „Mladost“, Beograd 1975. godina

Vanjske veze

• U subotu sahrana Nikole Ljubičića („Danas“, 16-17. april 2005.) Arhivirano 2009-02-16 na Wayback Machine-u (sh)
• The Twilight Years of Serbian Communism Arhivirano 2006-09-07 na Wayback Machine-u (en)