Тома Росандић

Тома Росандић
Тома Росандић, српски вајар
Лични подаци
Пуно имеТомазо Винћенцо
Датум рођења(1878-01-22)22. јануар 1878.
Место рођењаСплит, Аустроугарска
Датум смрти1. март 1958.(1958-03-01) (80 год.)
Место смртиСплит, ФНР Југославија

Тома Росандић (крштено име Tomaso Vincenzo,[1] Томазо Винченцо; Сплит, 22. јануар 1878 — Сплит, 1. март 1958) био je српски академски вајар и универзитетски професор.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Тома Росандић се родио у Сплиту, у породици радника каменоресца и зидара. После завршене основне школе, ради у радионици сплитског каменоресца Билинића, где се упознаје са Иваном Мештровићем. Школовао се у Бечу, у атељеу Ивана Мештровића.[2] Своја дела је излагао у оквиру павиљона Краљевине Србије на међународној изложби у Риму 1911. године.[3]

Пред Први светски рат настанио се у Београду. У току рата повлачио се са српском војском, те је ратне године провео у емиграцији.[4][5] Након окончања Првог светског рата, Росандић постаје професор на Уметничкој школи у Београду. Он је 1929. године, направио кућу у улици Љубе Јовановића број 3, у којој је током наредних деценија живео и радио. Завештао ју је Београду, тако да се у њој, од 1963. године, налази музејска поставка која садржи аутентичан намештај, прибор и лична документа Томе Росандића, као и део његових радова.

Један је од оснивача Уметничке академије у Београду 1937. године и био је њен први ректор.[6] Био је професор Уметничке школе у Београду.[7]

Члан Српске краљевске академије је постао 2. марта 1946. године, а редовни члан Одељења ликовних и музичких уметности САНУ је постао 22. марта 1948. године.[1]

Његов опус обухвата портрете, бисте, монументалне скулптуре, јавне и надгробне споменике,[2] а једно од његових најпознатијих дела је скулптура „Играли се коњи врани“[2] која је израђена од бронзе и 1939. године постављена испред тадашње Скупштине (данашњи Дом Народне скупштине), у Београду.[8]

Уз Сретена Стојановића, Риста Стијовића и Петра Палавичинија убраја се у протагонисте српске савремене скулптуре.[9]

Његова супруга била је Марија Росандић.[10] Живели су на Сењаку и нису имали деце.[11]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Биографија на сајту САНУ”. Архивирано из оригинала 25. 09. 2015. г. Приступљено 25. 4. 2013. 
  2. ^ а б в Ђ., М (25. 12. 2009). „Арт азбука: Тома Росандић”. Политика. 
  3. ^ Elezović, Zvezdana (2009). „Kosovske teme paviljona Kraljevine Srbije na međunarodnoj izložbi u Rimu 1911. godine”. Baština. 27. 
  4. ^ Интернет сајт Тромеђа: Тома Росандић - биографија Архивирано на сајту Wayback Machine (23. септембар 2015).
  5. ^ Интернет сајт скулптуре Србија: „Тома Росандић”. Приступљено 25. 4. 2013. [мртва веза]
  6. ^ „Историјат Факултета примењених уметности”. Званична презентација. Универзитет уметности у Београду, Факултет примењених уметности. Архивирано из оригинала 16. 04. 2018. г. Приступљено 8. 2. 2018. 
  7. ^ „Rosandic Toma”. www.sanu.ac.rs. Приступљено 2024-01-28. 
  8. ^ Васиљевић, Бранка. „Завршена обнова зграде српских железница у Немањиној”. Politika Online. Приступљено 2022-02-24. 
  9. ^ И. Просен, Милан (2007). „РЕЉЕФИ СРЕТЕНА СТОЈАНОВИЋА У РЕЦЕПЦИЈИ СТИЛА АР ДЕКО У СРПСКОЈ АРХИТЕКТУРИ”. Зборник Народног музеја. XVIII–2: 217—234. 
  10. ^ „Marija Rosandić, žena čije su fotografije veće od njenog imena”. Super žena (на језику: српски). 2022-06-18. Приступљено 2024-01-28. 
  11. ^ „Прва српска фотографкиња Марија Мара Росандић”. Politika Online. Приступљено 2024-01-28. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ђ., М (25. 12. 2009). „Арт азбука: Тома Росандић”. Политика. 
  • Биографија на сајту САНУ
  • Протић, Миодраг Б. (1970). Српско сликарство XX века, Том 1. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 596 страна. 
  • Трифуновић, Лазар (1973). Српско сликарство 1900 - 1950. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 533 стране. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]