Јаков Блажевић

јаков блажевић
Јаков Блажевић
Лични подаци
Датум рођења(1912-03-24)24. март 1912.
Место рођењаБужим, код Госпића, Аустроугарска
Датум смрти10. децембар 1996.(1996-12-10) (84 год.)
Место смртиЗагреб, Хрватска
Професијаправник
Породица
СупружникВера Геровац Блажевић
Деловање
Члан КПЈ од1928.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВЈ
19411945.
Чингенерал-мајор у резерви
Председник Председништва СР Хрватске
Период19741982.
ПретходникИво Перишин
НаследникМаријан Цветковић
Херој
Народни херој од27. новембар 1953.

Одликовања
одликовања СФРЈ:
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада Орден народног ослобођења Орден Републике
Орден заслуга за народ
Орден заслуга за народ
Орден заслуга за народ
Орден заслуга за народ
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
међународна одликовања:
Орден Британског царства - Велики Крст

Јаков Блажевић (Бужим, код Госпића, 24. март 1912Загреб, 10. децембар 1996) био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Хрватске, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. Од маја 1974. до маја 1982. обављао је функцију председника Председништва СР Хрватске.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Гимназију је завршио у Госпићу, а 1936. године је дипломирао на Правном факултету у Загребу.

Још у гимназији је приступио револуционарном радничком покрету, где је 1928. примљен у чланство Комунистичке партије Југославије. На факултету је активно радио у студентском револуционарном покрету, учествујући у политичким акцијама загребачке партијске организације. Због револуционарног политичког рада био је прогањан од полиције и извођен пред Суд у Загребу и Државни суд за заштиту државе у Београду. Године 1931. провео је шест месеци у затвору.

После одслужења војске вратио се у Загреб, где је руководио партијском техником Покрајинског комитета КПЈ за Хрватску. Али већ после годину дана, по задатку Партије, одлази у Госпић, где као адвокатски приправник ради све до почетка рата. У Госпићу окупља око себе раднике, омладину и ђаке госпићке гимназије и учитељске школе, и веома активно ради на стварању и јачању партијских организација, не само у Госпићу, већ и на подручју целе Лике.

На Првој окружној партијској конференцији за Лику одржаној у лето 1940. године на Плитвичким језерима, Јаков је изабран за секретара. На Првој конференцији КП Хрватске, одржаној 25. августа 1940, изабран је за члана ЦК КПХ, а на Петој земаљској конференцији КПЈ, одржаној октобра исте године, у Загребу за члана ЦК КПЈ.

Одмах после окупације Југославије, Јаков се посветио организовању оружаног устанка у Лици. Под његовим непосредним руководством, у августу 1941. године, од бораца с подручја госпићкога котара образован је герилски батаљон „Велебит“, који је у јесен те године, прерастао у Први лички партизански одред „Велебит“. Допринео је формирању и осталих партизанских јединица у Лици, образовању органа револуционарне власти, стварању масовних антифашистичких организација омладине и жена. На Другој окружној партијској конференцији, одржаној маја 1942. године, изабран је за секретара Окружног комитета КПХ за Лику. Знајући да је Јаков један од главних организатора устанка и оружане борбе у Лици, италијански Војни суд га је 27. марта 1943. године осудио, у одсуству, на смрт.

У току рата био је већник АВНОЈ-а и ЗАВНОХ-а. Од Другог заседања ЗАВНОХ-а, одржаног октобра 1943. године у Плашком, руководио је Судско-правним одсеком ЗАВНОХ-а. Године 1946. био је главни тужилац на процесу против надбискупа Алојзија Степинца.

После ослобођење Југославије обављао је низ високих функција у државним и партијским органима, био је:

Био је посланик у Сабору СР Хрватске и посланик у Савезној скупштини. Члан председништва ССРН Хрватске. Биран је за члана ЦК СК Хрватске и члана ЦК СК Југославије. Био је члан Извршног комитета ЦК СКХ и члан Председништва ЦК СКЈ, члан Савета федерације и резервни генерал-мајор ЈНА.[1]

Године 1982. се, у својој 70-ој години, пензионисао и повукао из политичког живота. Умро је 10. децембра 1996. године у Загребу. Био је ожењен Вером Геровац-Блажевић, рођеном сестром Љубице Геровац, народног хероја.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима је Орден јунака социјалистичког рада. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[2] Од иностраних одликовања одликован је 1972. године, Орденом Британског царства у рангу великог крста.[3]

Гроб Јакова Блажевића на Мирогоју. Године 2014, посмртни остаци су му премештени у Гробницу народних хероја.

Поред друштвено-политичког рада бавио се и писањем. Написао је следеће књиге:

  • „О новом Уставу социјалистичке самоуправне демокрације: актуалности револуције“, Народно свеучилиште у Загребу, Центар за актуалне политичке студије, Загреб, 1973.
  • Тражио сам црвену нит“. „Загреб“, Загреб 1976. година,
  • Без алтернативе“. „Младост“, Загреб 1980. година,
  • Мач, а не мир - за правну сигурност грађана“. „Загреб“ Загреб, „Просвета“ Београд и „Свјетлост“ Сарајево, 1980. година,
  • Хисторијско памћење“. „Загреб“, Загреб 1982. година,
  • Повијест и фалсификати“. „Загреб“, Загреб 1983. година и
  • Браздама партије“ (приповедач Вера Геровац-Блажевић). „Загреб“, Загреб 1986. година.

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]