Босна у средњем веку

Територијални развој босанске државе у средњем веку, према периодима:
Првобитна Босна у 10. веку.
Босанска држава током владавине Кулина Бана 1180—1204.
Босанска држава током владавине краља Твртка 1353—1391.
Границе босанске државе у другој половини 15. века.
Босна и Херцеговина након 1878. године.

Босна у средњем веку, односно средњовековна Босна, представља средњовековну етапу у историјском развоју Босне као географске и историјске области.^[1]^[2]^[3] Обухвата временско раздобље од досељавања Срба и осталих Јужних Словена у раном средњем веку, до османског освајања у 15. веку.^[4] Средњовековно доба у историји Босне дели се на три различита периода:

период раносредњовековне Босне, која је била саставни део тадашњих српских држава
период Бановине Босне, када се развијала као посебна област (од 12. века до 1377. године)
период Краљевине Босне, када је остварила пуну државност (од 1377. године до 1463. године)

Током банског и краљевског периода, Босна се развила у једну од најзначајнијих српских држава.^[5]

Историја

Први помен Босне као области у историјским изворима налази се у познатом историографском делу византијског цара и писца Константина VII Порфирогенита (945-959) под насловом О управљању Царством. У 32. поглављу, под насловом „О Србима и земљи у којој сада станују“, помиње се и мала област, односно земљица Босна (грч. χωρίον Βόσονα) и то у саставу тадашње Кнежевине Србије. Исти извор бележи да се у области Босне налазе два града: Катера (грч. Κάτερα) и Десник (грч. Δεσνήκ).^[6]

После распада прве српске државе на Балканском полуострву око 960. године, Босна улази у састав Самуилове државе (976—1018). После њене пропасти улази у састав Византије, да би је Константин Бодин (1081—1101) припојио око 1081. године краљевини Зети, а на њено чело је поставио кнеза Стефана. У процесу распадања српске краљевине у Зети, банови Босне од 1137. године признају врховну власт краља Мађарске.

Током владавине византијског цара Манојла Комнина (1143—1180) и његове офанзивне политике на свим фронтовима улази 1167. године у састав Византије и тада ње у њој јавља први значајнији владар бан Кулин (1180—1204) чија сестра је била удата за захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање ((1166)1168—1196). У то доба се у њој јавља и богумилски покрет који се временом претвара у тзв. цркву босанску која ће бити карактеристична за Босну до самог краја њеног постојања. Током целог XIII и у првој половини 14. века бановина Босна ће номинално признавати власт краљева Мађарске, иако у пракси та превласт није постојала или је постојала колико и боравак мађарских снага на тлу бановине.

Босански бан Матеј Нинослав (1232—1250) у својој повељи Дубровчанима становнике своје државе назива Србима.^[7] Током владавине Стефана II (1322—1353) и Твртка I (бан 1353—1377, краљ 1377—1391) Босна се проширује и оснажује, а цео процес бива оснажен Твртковим крунисањем за краља Срба и Босне 1377. године у манастиру Милешева на гробу највећег српског светитеља Светог Саве.^[8]

Међутим већ после Тврткове смрти, краљевина почиње да слаби. Изнутра је разарају моћне феудалне породице: Косаче (Хум), Павловићи (источна Босна) и Вукчићи (западна Босна), док је споља изложена сталним нападима краљевине Угарске која је напада под окриљем крсташког рата против богумила, а од 1395. године и због одредбе ђаковачког уговора по којој је Жигмунд Луксембуршки (1387—1437) требало да наследи краљевину Босну, после смрти Стефана Дабише (1391—1395). Већ од првих деценија 15. века у унутрашње борбе у Босни се укључују и Османлије, прво на позив домаћих великаша, а потом и као самостална освајачка сила. Током целе прве половине 15. века на простору краљевине Босне се воде стални ратови између краља, великаша, Мађара и Османлија, а сама држава се наизменично налази у вазалним односима час према краљевини Мађарској, час према Отоманској империји, а понекад и према обема државама истовремено.

Сукоби краља и великаша довели су до издвајања јужног дела краљевине 1448. године у засебну државу под вођством Стефана Вукчића Косаче као херцешство светога Саве односно Херцеговина. Последњи краљеви Босне Стефан Томаш (1443—1461) и Стефан Томашевић (деспот Србије 1459, краљ Босне 1461—1463) су покушали да прихватањем католицизма отклоне опасност од Мађара и добију подршку папске курије у борби против Османског царства, али у одсудно тренутку та помоћ није стигла и краљевина Босна је практично без борбе (шапaтом) 1463. године пала у руке Османлија, а њен последњи краљ и последњи деспот Србије Стефан Томашевић је погубљен у Јајцу и поред обећања да ће му бити поштеђен живот.

Верски односи

Званична вера на простору Босне у средњем веку дефакто је била тзв. црква босанска, коју су и католичка (патарени) и православна (богумили) црква сматрале јеретичком, иако је по структури она била православна јерес која је настала у Бугарској после чега се проширила на Рашку (у којој ју је Стефан Немања својеврсним грађанским ратом искоренио) и одатле на Босну. На истоку су за њене припаднике коришћени термини бабуни (у Србији тог доба) или богумили, док их западни извори називају, патаренима, манихејцима, а повремено и бошњанима,^[а] док је у самој Босни коришћен је термин крстјани односно хришћани. Њу карактерише слаба црквена организација, што је за последицу имало непостојање монументалне сакралне архитектуре и декоративног сликарства као што је то био случај са Србијом у средњем веку. По свом веровању њене главне карактеристике су дуализам и манихејство, али је она много ближа православљу тадашње Србије, неголи римокатолицизму, пошто је њихове основне карактеристике биле исте. Сам црквени обред био је источног типа, а језик службе била је српска редакција црквенословенског језика. Међутим за разлику од православља у Србији на чијем је челу стајао архиепископ и касније патријарх, на челу цркве босанске налазио се дјед (или дид), док су свештеници називали стројницима и делили у две групе госте или ниже свештенство и старце односно више свештенство.

Поред цркве босанске на простору Босне у средњем веку деловала је и католичка црква (која је сматрала Босну католичком земљом у којој само тренутно влада јерес), највише преко фрањеваца који су крајем 13. века основали већи број својих самостана из којих су деловали широм Босне. Са ширењем Босне на рачун краљевине Србије током 14. века, у њеном склопу се нашао и већи број становника православне вероисповести који су били подложни архиепископу Србије. Са падом краљевине Босне под владавину Османлија 1463. године, дошло је до краја тзв. цркве босанске, а већи део њених верника који су остали хришћани се прикључио српском православљу, док је мањи број њих пришао католичкој цркви. Сматра се да је слаба организација тзв. цркве босанске директно одговорна за процентуално гледано велики (у поређењу са осталим просторима) прелазак локалног становништва у ислам, иако има оних који сматрају да је већ средином 15. века тзв. црква босанска практично престала да постоји, а већи део њених некадашњих верника је приступио некој од две званичне хришћанске доктрине.

Култура

Основну и једнину црту култури у средњем веку давало је хришћанство односно црква, како је међутим црквена организација на тлу Босне у средњем веку била слаба и по својој структури народна црква, то се може рећи да су у поређењу са другим земљама културна достигнућа на простору Босне у средњем веку била врло сиромашна. На њеном тлу нема трагова монументалне сакралне архитектуре пошто се она косила са ставовима тзв. цркве босанске, али исто тако нема ни монументалне фортификационе архитектуре која се може наћи на тлу Србије у средњем веку (Београдска тврђава, Смедеревски град), што због тога што за тако нешто није било простора на самом терену, што због тога што владари Босне у средњем веку нису имали потребу (тј. било им је практичније) да поседују једну јаку престоницу, већ су се стално селили из једне утврде у другу, иако се Бобовац истакао као најпознатије седиште краљева.

Књижевност и уметност су исто тако биле врло сиромашне. Данас је опстало око 15 зборника рукописа, међу којима од оних са хришћанском тематиком истичу јеванђеља која су писана ћирилицом, по православном систему на српскословенском језику у коме преовлађује много више народних елемената у односу на адекватне списе настале у Србији током средњег века.

Међутим и поред слабе развијености културних достигнућа на простору Босне у средњем веку, на том простору се развио и посебан вид уметничког изражаја који је карактеристичан само за њега. То су надгробни камени саркофази или сандуци украшени уклесаним украсима, сликама или епитафима, који се називају стећци. Има их на целокупном простору који се некада налазио у склопу Босне током средњег века, а највећа и најпознатија некропола са стећцима је Радимља код Стоца и у њој се налази 133 стећка племићке породице Милорадовића, насталих у XV и 16. веку. Најлепши стећак је стећак из Доње Згошће код Какња који украшен са све четири стране. Прочеље стећка је подељено у две зоне у којима су приказани племићки дворац са феудалцем и дворанима (у горњем делу) и два оседлана коња (у доњем делу). На његовом зачељу се налазе орнаменти рађени по биљкама, док се на бочним странама налазе приказ лова односно витешки турнир са петорицом витезова на коњима.

Владари

Владари Босне у оквиру других српских држава

Стефан, кнез (крај XI века)

Банови Босне

Краљеви Босне

Стефан Твртко I (1377—1391)
Стефан Дабиша (1391—1395)
Јелена Груба (1395—1398)
Стефан Остоја (прва влада 1398—1404, друга влада 1412—1418)
Стефан Твртко II (прва влада 1404—1409, друга влада 1421—1443)
Стефан Остојић (1418—1421)
Стефан Томаш (1443—1461)
Стефан Томашевић (1461—1463)

Види још

Напомене

^ Назив за становника Босне (грч. Βοσναῖος / Босанац) први пут се спомиње код Михаила Анхијалског, поводом византијског покоравања Босне 1167. године.^[9]

Референце

^ Ћоровић 1940.
^ Ћирковић 1964а.
^ Klaić 1989.
^ Šabanović 1959.
^ Питање етницитета Босне у средњем веку, уколико се о њему у модерном смисли те речи уопште и може причати, представља више политичко, него историјско питање, поготово након распада СФРЈ и Рата у Босни и Херцеговини. Током њега су СДА и Алија Изетбеговић као симбол Муслимана промовисали грб Котроманића, после чега су Муслимани на простору Босне и Херцеговине, али и околних држава почели да хералдичке љиљане сматрају својеврсним националним симболом.
^ Ферјанчић 1959, стр. 58-59.
^ Исаиловић 2018, стр. 264-265.
^ Питање локалитета на коме се Твртко овенчао за краља Срба и Босне, услед распада СФРЈ и рата у Босни и Херцеговини, поједини историчари поново покушавају да отворе. Мавро Орбини у свом делу „Краљевство Словена“ наводи да је то обављено у манастиру Милешева. Док се тај његов навод обично повезивао православним манастиром Милешева код Пријепоља, поједини историчари сматрају да је у питању заправо фрањевачки самостан у Милама код Високог, наводећи да и њега Орбини назива Милешева. Према њиховом схватању, Твртка је за краља могао овенчати само дјед цркве босанске у фрањевачком самостану. Ниједан краљ Босне није овенчан папским венцем, пошто је папа тек последњем краљу Босне Стефану Томашевићу послао краљевски венац, али је он изгубљен на путу до њега. Сам Твртко, у својој повељи Дубровчанима од 10. априла 1378. године, наводи да је за потребе крунисања отишао у земљу прародитеља својих тј. Немањића, што значи да је круисање обављено у православном манастиру Милешеви.
^ Ферјанчић 1971, стр. 206.

Литература

Атанасовски, Вељан (1979). Пад Херцеговине. Београд: Историјски институт.
Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
Веселиновић, Андрија (1995). Држава српских деспота (1. изд.). Београд: Војска.
Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2002). Родослови српских династија. Нови Сад: Платонеум.
Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник.
Деретић, Јован (2005). Културна историја Срба. Београд. ISBN 978-86-331-2386-0.
Живковић, Тибор (2004). „Рама у титулатури угарских краљева”. Зборник радова Византолошког института. 41: 153—164.
Живковић, Тибор (2008). „Бан Борић”. Зборник за историју Босне и Херцеговине. 5: 49—60.
Исаиловић, Невен (2018). „Помени српског имена у средњовековним босанским исправама” (PDF). Српско писано насљеђе и историја средњовјековне Босне и Хума. Бања Лука; Источно Сарајево: Филолошки факултет; Филозофски факултет. стр. 261—282. Архивирано из оригинала 19. 05. 2021. г. Приступљено 15. 06. 2024.
Isailović, Neven (2019). „Pogled iznutra i pogled sa strane - percepcija srednjovekovne bosanske države i njenih stanovnika u domaćim i stranim izvorima” (PDF). Bosna i njeni susjedi u srednjem vijeku: pristupi i perspektive. Sarajevo: Institut za historiju. стр. 33—57. Архивирано из оригинала 15. 06. 2024. г. Приступљено 15. 06. 2024.
Мргић, Јелена (2002). Доњи Краји: Крајина средњовековне Босне. Београд: Филозофски факултет.
Мргић, Јелена (2008). Северна Босна: 13-16. век. Београд: Историјски институт.
Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia.
Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга.
Станојевић, Станоје (1910). Историја српскога народа. Београд — преко Викизворника.
Ћирковић, Сима (1964а). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
Ћирковић, Сима (1964б). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370.
Ћирковић, Сима (1964в). Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба. Београд: Научно дело.
Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века (The Lexicon of Serbian Middle Ages). Београд: Knowledge.
Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија.
Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
Ферјанчић, Божидар (1971). „Михаило Анхијалски”. Византијски извори за историју народа Југославије. 4. Београд: Византолошки институт. стр. 199—206.
Fine, John V. A. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
Fine, John V. A. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.
Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.

Спољашње везе

[10] Назив за становника Босне (грч. Βοσναῖος / Босанац) први пут се спомиње код Михаила Анхијалског, поводом византијског покоравања Босне 1167. године.^[9]

[FOOTNOTEЋоровић1940-1] Ћоровић 1940.

[FOOTNOTEЋирковић1964а-2] Ћирковић 1964а.

[FOOTNOTEKlaić1989-3] Klaić 1989.

[FOOTNOTEŠabanović1959-4] Šabanović 1959.

[5] Питање етницитета Босне у средњем веку, уколико се о њему у модерном смисли те речи уопште и може причати, представља више политичко, него историјско питање, поготово након распада СФРЈ и Рата у Босни и Херцеговини. Током њега су СДА и Алија Изетбеговић као симбол Муслимана промовисали грб Котроманића, после чега су Муслимани на простору Босне и Херцеговине, али и околних држава почели да хералдичке љиљане сматрају својеврсним националним симболом.

[FOOTNOTEФерјанчић195958-59-6] Ферјанчић 1959, стр. 58-59.

[FOOTNOTEИсаиловић2018264-265-7] Исаиловић 2018, стр. 264-265.

[8] Питање локалитета на коме се Твртко овенчао за краља Срба и Босне, услед распада СФРЈ и рата у Босни и Херцеговини, поједини историчари поново покушавају да отворе. Мавро Орбини у свом делу „Краљевство Словена“ наводи да је то обављено у манастиру Милешева. Док се тај његов навод обично повезивао православним манастиром Милешева код Пријепоља, поједини историчари сматрају да је у питању заправо фрањевачки самостан у Милама код Високог, наводећи да и њега Орбини назива Милешева. Према њиховом схватању, Твртка је за краља могао овенчати само дјед цркве босанске у фрањевачком самостану. Ниједан краљ Босне није овенчан папским венцем, пошто је папа тек последњем краљу Босне Стефану Томашевићу послао краљевски венац, али је он изгубљен на путу до њега. Сам Твртко, у својој повељи Дубровчанима од 10. априла 1378. године, наводи да је за потребе крунисања отишао у земљу прародитеља својих тј. Немањића, што значи да је круисање обављено у православном манастиру Милешеви.

[FOOTNOTEФерјанчић1971206-9] Ферјанчић 1971, стр. 206.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[а]

[9]