Никола Љубичић

никола љубичић
Никола Љубичић
Лични подаци
Датум рођења	(1916-04-04)4. април 1916.
Место рођења	Каран, код Ужица, Краљевина Србија
Датум смрти	13. април 2005.(2005-04-13) (89 год.)
Место смрти	Београд, Србија, Србија и Црна Гора
Професија	војно лице, друштвено-политички радник
Породица
Супружник	Вера Љубичић
Деловање
Члан КПЈ од	августа 1941.
Учешће у ратовима	Априлски рат Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1982.
Чин	генерал армије ЈНА
Савезни секретар за народну одбрану СФРЈ
Период	18. мај 1967 — 16. мај 1982.
Претходник	Иван Гошњак
Наследник	Бранко Мамула
Председник Председништва СР Србије
Период	1982 — 1984.
Претходник	Добривоје Видић
Наследник	Душан Чкребић
Херој
Народни херој од	27. новембра 1953.
Одликовања	југословенска одликовања: инострана одликовања: Орден Грунвалдов крст другог реда
Стандарта Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ

Никола Љубичић (Каран, код Ужица, 4. април 1916 — Београд, 13. април 2005) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал армије ЈНА, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 1967. до 1982. обављао је функцију Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ, од 1982. до 1984. функцију председника Председништва Социјалистичке Републике Србије, а од 1984. до 1989. налазио се на месту члана Председништва СФРЈ.

Биографија

Рођен је 4. априла 1916. године у селу Каран, код Ужица, где је завршио основну школу. Нижу гимназију је завршио у Ужицу, а Средњу пољопривредну школу у Ваљеву. Војску је служио у Школи резервних пешадијских официра, у Марибору. Дана 1. децембра 1939. године, унапређен је у чин резервног пешадијског потпоручника. До рата је радио у Нижој пољопривредној школи у Севојну, код Ужица, Косјерићу и Пљевљима.

Активно је учествовао у свим акцијама омладинских организација у ваљевској Пољопривредној школи, као и касније у Косјерићу и Пљевљима. Током Априлског рата 1941. године био је распоређен за командира вода у планинском батаљону, формираном у селу Здравчићима, код Пожеге. Учествовао је у борби с Немцима на положају код Ваљева.

Народноослободилачка борба

Јосип Броз Тито у разговору са Николом Љубичићем, тада командантом батаљона у Другој пролетерској бригади, 1942. Иза Тита стоји Даворјанка Пауновић.

После окупације Краљевине Југославије, по задатку Окружног комитета КПЈ за Ужице, радио је на припреми устанка у околини Ужица, а највише у селима око Карана. У Прву ужичку чету Ужичког партизанског одреда, ступио је одмах после њеног формирања првих дана августа. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Учествовао је у борбама за ослобођење Бајине Баште и Ужица, као и осталим борбама Прве ужичке чете. После ослобођења Ужица, руководио је борбама на сектору Вардишта и Добруна, и с јединицама штитио слободну територију с правца Прибоја и Вишеграда. Пред повлачење партизанских снага из Ужица, одређен је за командира Треће ужичке чете Ужичког партизанског одреда.

После Прве непријатељске офанзиве и пада Ужичке републике, повукао се с Трећом ужичком четом, преко Златибора ка Санџаку. Током повлачења чета је водила неколико борби с Немцима и четницима, а после доласка у Санџак учествовала је у борби с Италијанима који су напали Врховни штаб НОПОЈ-а у селу Дренови. После тога Трећа ужичка чета је обезбеђивала Врховни штаб у маршу према Рудом.

Трећа ужичка чета ушла је у састав Петог шумадијског батаљона Прве пролетерске ударне бригаде. Тада је поред дужности командира чете, Никола постављен и за заменика команданта батаљона Милана Илића Чиче. Трећа ужичка чета, која се налазила у заштитници бригаде, кренула је из Рудог ка Романији. Почетком 1942. године чета је у дугом маршу, по великој хладноћи, избила на Јахорину, где је поново распоређена да обезбеђује Врховни штаб.

Са члановима Врховног штаба НОП и ДВЈ чета је прешла у Фочу. Тада је Никола постао командант Петог шумадијског батаљона. Батаљон је водио борбе са четницима и Италијанима, према Челебићу и Дубу, а 1. маја у борби с Италијанима, код Чајнича, Никола је први пут рањен.

Током непријатељске офанзиве на слободну територију око Фоче, батаљон је водио борбе на територији између Чајнича и Фоче, а касније на Пивској висоравни и падинама Дурмитора. Одатле се батаљон пребацио преко реке Пиве, у Плужине, где је извесно време поново обезбеђивао Врховни штаб. После тога, батаљон је водио борбе са четницима и Италијанима, који су надирали из правца Гацка. У кретању ка простору Сутјеске, батаљон је разбио групе четника, али је био изложен сталном бомбардовању италијанске авијације.

После доласка у село Врбницу, а по одлуци Врховног штаба, Пети шумадијски батаљон је пребачен у Другу пролетерску ударну бригаду, због њене допуне после губитака које је претрпела у дотадашњим борбама. Тада је Никола Љубичић постављен за команданта Четвртог ужичког батаљона Друге пролетерске бригаде. У време похода пролетерских бригаде за Босанску крајину, овај батаљон је водио борбе код Калиновика, затим приликом преласка пута и пруге Сарајево–Коњиц, код Тарчина, после код Бугојна, Купреса, на Мањачи и при ослобађању Мркоњић-Града и Јајца.

Касније је батаљон водио борбе око Босанског Грахова и на Динари, у близини Книна. Поново се сукобио, на падинама Динаре, према Босанском Грахову, с Италијанима, где је Никола тешко рањен. После дужег лечења у Босанском Петровцу и другим болницама, као рањеник у Четвртој непријатељској офанзиви кретао се с рањеничком колоном од Босанског Петровца до Неретве. У долини Неретве прикључио се поново Другој пролетерској ударној бригади и постао члан Штаба бригаде.

Учествовао је у свим борбама које је бригада водила у долини Неретве: у разбијању Немаца на Пидришу; испред Горњег Вакуфа; затим при форсирању Неретве у борби с четницима; и после око Борачког језера, у Калиновику. Друга пролетерска ударна бригада је, затим, водила тешке борбе с Италијанима и четницима при форсирању Дрине, и касније на терену Санџака и Црне Горе и источне Босне, све до Сутјеске.

После борби у долини реке Сутјеске, са Другом пролетерском бригадом учествовао је у борбама током пробоја на Зеленгори, као и на путу око Миљевине, и касније све до доласка и после доласка у рејон између Кладња и Тузле. Ту је, почетком августа 1943. године, одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, с још 6 другова и радио-станицом кренуо за Србију, преко ослобођених, полуослобођених и неослобођених територија. Кретали су се преко Семберије и Срема. У Србију су се убацили код Умке, и стигли до Аранђеловца. После доласка је, с јединицама Прве шумадијске бригаде, учествовао у борбама вођеним на овом терену. С бригадом је кренуо, по наређењу Врховног штаба, од Рудника, преко Косјерића и планине Таре, и учествовао у борбама које је ова бригада на том путу водила, ка главнини партизанских јединица које су се налазиле у долини Лима и Вардишта.

После доласка у Санџак, извесно време је био на функцији начелника Штаба Друге пролетерске ударне бригаде, а после је постао командант Треће српске ударне бригаде. С овом јединицом учествовао је у борбама на територији Санџака и западне Србије, Златибора, Ивањице, потом на Буковима око Ваљева, планине Таре, а касније око Берана и Андријевице.

При поласку групе дивизија за Србију, постављен је за начелника Штаба Друге пролетерске дивизије, с којом у другој половини 1944. године стигао у Србију, после тешких борби у долини Ибра и на Копаонику. Августа 1944. године постављен је за заменика команданта Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ). На тој дужности је дочекао и ослобођење Југославије.

Послератни период

Никола Љубичић на пријему код Николаја Чаушескуа, 16. јул 1976. године.

После ослобођења земље, био је командант дивизије КНОЈ-а. Вишу војну академију ЈНА завршио је 1950. године у Београду, а затим је постављен за команданта корпуса у Загребу, Љубљани и Крагујевцу. После тога, био је на дужности помоћника команданта Прве армије за политичко-правни сектор; команданта Граничних јединица Југославије; начелника Ратне школе ЈНА и команданта Прве армијске области. На дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ налазио се од 1967. до 1982. године, када је демобилисан у чину генерала армије ЈНА.

Биран је за посланика Савезне скупштине од 1963. до 1967. године. На Осмом конгресу СКЈ изабран је за члана Централног комитета СКЈ, а на Деветом, Десетом и Једанаестом конгресу СКЈ биран је за члана Председништва ЦК СКЈ. Од 1982. до 1984. био је на функцији председника Председништва Социјалистичке Републике Србије, а од 1984. до 1989. члан Председништва СФР Југославије.^[1] У периоду од 1975. до 1982. и од 1984. до 1989. године, Љубичић се налазио на месту члана Савезног савета за заштиту уставног поретка СФРЈ.^[2]

Био је у браку са Вером Љубичић (1927—2001), са којом је имао две ћерке и сина.^[3]

Преминуо је на ВМА у Београду, 13. априла 2005. године. Сахрањен је уз војне почасти 16. априла 2005. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941, као и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден јунака социјалистичког рада, Орден народног ослобођења, Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден народне армије са златном звездом и Орден за храброст. Носилац је и високих иностраних одликовања, од којих се истичу португалски Орден Принца Хенрика у реду Великог крста и пољски Грунвалдов крст другог степена. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.^[1]

Дела

Објавио је следећа дела:

• Ужице 1941. године: устанак у ужичком крају, Београд, 1961. (коауторство са Јевремом Поповићем, Миливојем Ковачевићем и Миливојем Радовановићем Фарбином)
• Општенародна одбрана-стратегија мира, Београд, 1977.
• Ужички НОП одред „Димитрије Туцовић”, Београд, 1981.
• У Титовој колони (мемоари), Београд, 2006.

Галерија

• 
  Савезни секретар за народну одбрану СФРЈ, Никола Љубичић
• 
  На пријему делегације ЈНА код председника Тита
• 
  Гроб Николе Љубичића у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду
• 
  Орден народног хероја
• 
  Партизанска споменица 1941.

Референце

1. Народни хероји 1982, стр. 472.
2. Савезни савет за заштиту уставног поретка у контроли служби безбедности некадашње Југославије (1975–1992) (проф. др Радојица Лазић, Факултет за дипломатију и безбедност, Београд, часопис „Безбедност”, 2/2022)
3. ОГЛАСИО СЕ СИН НИКОЛЕ ЉУБИЧИЋА: Ана Волш није унука чувеног генерала из времена СФРЈ („Курир”, 9. јануар 2023)

Литература

• Ко је ко у Југославији. Београд. 1957. 
• Војна енциклопедија том V. Београд. 1973. 
• Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982. ISBN. 

Спољашње везе

• The Twilight Years of Serbian Communism (језик: енглески)
• Генерал у вртлогу политике („Вечерње новости”, фељтон, октобар 2017) Архивирано на сајту Wayback Machine (8. октобар 2017)