Филип Давид | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 4. јул 1940. |
Место рођења | Крагујевац, Краљевина Југославија |
Држављанство | Србија |
Националност | Србин јеврејског порекла |
Универзитет | Универзитет у Београду |
Занимање | |
Породица | |
Супружник | ожењен |
Деца | 2[1] |
Родитељи | Фредерик „Фред” Давид Роза Давид |
Књижевни рад | |
Језик стварања | српски |
Награде | НИН-ова награда 2014. за роман „Кућа сећања и заборава” |
Потпис | |
Филолошки факултет |
Филип Давид (Крагујевац, 4. јул 1940) јеврејско-српски је књижевник[2], есејиста, драматург, сценариста, дугогодишњи уредник Драмског програма Телевизије Београда и редовни професор драматургије на Факултету драмских уметности у Београду.[3]
Рођен је у Крагујевцу у јеврејској породици. Његов отац Фредерик, познат по надимку Фред, био је судија у Сремској Митровици. По избијању рата отац му се придружио фрушкогорским партизанима. Давид се са мајком Розом скривао у селу Манђелос подно Фрушке горе. Већина браће, сестара и рођака Давидовог оца и мајке су страдали у логору на Сајмишту и у Јасеновцу.[4]
Као основац и средњошколац освојио је двадесетак књижевних награда.[4]
Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету и драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду.[4]
Један је од оснивача Независних писаца, удружења основаног 1989. у Сарајеву које је окупљало најзначајније писце из свих делова бивше Југославије и оснивач Београдског круга (1990), удружења независних интелектуалаца који су се од самога почетка супротстављали режиму Слободана Милошевића. Године 1992. је удаљен са посла у РТС због оснивања Независног синдиката Радио-телевизије Београд. Члан је Групе 99, основане на Франкфуртском сајму књига 1999. и један од утемељивача независне књижевне асоцијације Форум писаца, основане у децембру 1999. године.
Колекција књига са посветама и потписом Филипа Давида као и неколико личних предмета налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, чији је почасни члан-оснивач.[5]
Од почетка рата на просторима бивше Југославије написао већи број ангажованих текстова под заједничким називом „Фрагменти из мрачних времена”. Текстови су емитовани на француском радију (РФИ), објављивани у „Нашој борби”, „Ферал трибјуну” и многим другим новинама и часописима у земљи и иностранству.
Књиге су му превођене на шведски, француски, пољски, мађарски, италијански, албански, есперанто, македонски, словеначки, хебрејски, а приповетке се налазе у двадесетак антологија.
Написао је више ТВ драма и филмских сценарија и књиге приповедака, романа и есеја.
Заједно са Мирком Ковачем објавио је „Књигу писама 1992—1995“ (2003).[9]
Као драматург, сценариста или косценариста радио је, између осталих, на филмовима Окупација у 26 слика, Пад Италије, Ко то тамо пева, Буре барута (награда критике у Венецији, награда Феликс за најбољи европски филм године), Посебан третман (награда у Кану), Павиљон 6, Сан зимске ноћи (Гран при филмског фестивала у Сан Себастијану), Оптимисти (Гран при у Ваљадолиду и Женеви), Кад сване дан (српски кандидат за Оскара 2012. године).[4]
За свој књижевни рад добио је следеће награде: