Петар Грачанин

петар грачанин
Петар Грачанин Перица
Лични подаци
Датум рођења(1923-06-22)22. јун 1923.
Место рођењаЈагодина, Краљевина СХС
Датум смрти27. јун 2004.(2004-06-27) (81 год.)
Место смртиБеоград, Србија, Србија и Црна Гора
Професијавојно лице,
друштвено-политички радник
Породица
СупружникОлга Грачанин
Деловање
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Војска Југославије
1941 — 1985.
1999.
Чингенерал армије ВЈ у резерви
Начелник Генералштаба ЈНА
Период24. мај 1982 — 1. септембар 1985.
ПретходникБранко Мамула
НаследникЗорко Чанади
Председник Председништва СР Србије
Период17. децембар 1987 — 28. март 1989.
ПретходникИван Стамболић
НаследникСлободан Милошевић
Савезни секретар за
унутрашње послове СФРЈ
Период16. мај 1989 — 14. јул 1992.
ПретходникДоброслав Ћулафић
Наследникнико
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја Орден ратне заставе Орден југословенске заставе с лентом
Орден народне армије са ловоровим венцем Орден за војне заслуге са великом звездом Орден заслуга за народ са сребрним зрацима
Орден братства и јединства са сребрним венцем Орден народне армије са златном звездом Орден за храброст
Орден за војне заслуге са златним мачевима Орден партизанске звезде са пушкама Партизанска споменица 1941.
инострана одликовања:
Партизански крст
Партизански крст
Гроб Петра Грачанина и његове супруге Олге у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду

Петар Грачанин — Перица (Јагодина, 22. јун 1923 — Београд, 27. јун 2004) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал армије Војске Југославије у резерви, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије и народни херој Југославије. У периоду од 1982. до 1985. обављао је функцију Начелника Генералштаба ЈНА, од 1987. до 1989. председника Председништва Социјалистичке Републике Србије, а од 1989. до 1992. године последњег Савезног секретара за унутрашње послове СФРЈ.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 22. јуна 1923. године у Јагодини, као пето дете Бошка и Божане Грачанин. Потиче из сиромашне сељачке породице, која води порекло из северне Далмације.[1] После завршене основне школе, учио је месарски занат. Радио је у Јагодини и Крагујевцу, а кратко време и у Београду. Под утицајем Радислава Никчевића и старијег брата Воје, Грачанин је почео стицати знања о комунизму и радничком покрету. Активно се укључио у рад Уједињених радничких синдиката (УРС), а са сестром Вукицом био је члан Културно-уметничког друштва „Абрашевић”. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је крајем 1940. године.[1]

Јула 1941. године, када је ступио у Беличку партизанску чету и са њом учествовао у многим борбама — у нападу на магацин барута код села Винорача, септембра 1941. године, нападу на немачки транспортни воз, код села Гиље и другим акцијама. Приликом напада на Варварин, међу првима је упао у жандармеријску станицу, у којој су непријатељи савладани и разоружани.

Беличка чета је касније ушла у састав Другог шумадијског партизанског одреда, а марта 1942. године у састав Друге пролетерске ударне бригаде, у којој је Перица напредовао од десетара до команданта батаљона. Са само деветнаест година као десетар Прве десетине, у Трећој чети Трећег батаљона, Перица је успео, да у борбама с усташама, код Хан-Пијеска, уништи вишеструко јачег непријатеља и онемогући његово надирање ка Сокоцу. За тај успех Перици је одато признање, после чега је примљен у Комунистичку партију Југославије (КПЈ).

Учествовао је у свим борбама које је Друга пролетерска бригада водила против четника на Дурмитору, против усташа у Борачу, у бици за Купрес, где је био заменик командира чете. Борио се на планини Мањачи и другим местима тог дела Босне.

У Четвртој непријатељској офанзиви, Перица се истакао у јуришима на четнике при форсирању Неретве, у борбама код Чичева и Главатичева, а потом код Калиновика. Истакао се и при форсирању Дрине у априлу 1943. године и борбама против Италијана и четника. У мају 1943. добио је чин поручника.[1]

У јесен 1943. године, Грачанин је постао капетан[1] и најпре заменик, а потом командант батаљона Друге пролетерске бригаде. Командовао је батаљоном у борбама код Бијелог Поља, Берана, на Златибору, на Лиму, код Рудог, Ивањице, Косјерића и на многим другим местима.

У току рата је пет пута рањаван. Тешко је рањен у ногу 22. априла 1944. године и пребачен на лечење у Италију, у Бари. Вративши се из Италије, краће време је провео у јединици, а потом је упућен у родни крај, где постаје шеф одељења у Одељењу за заштиту народа (ОЗН) за Моравски округ. Под његовим руководством, уништене су заостале четничке групе.

Послератни период

[уреди | уреди извор]

Након рада у органима безбедности, враћен је у професионалну војну службу. Током 1946. године био је слушалац Курса за преквалификовање Тенковског војног училишта. Обављао је бројне дужности у оклопно-механизованим јединицама (ОМЈ) и Школском центру ОМЈ: команданта Тенковске бригаде, начелника Персоналног одсека Деветог механизованог корпуса, начелника Управе оклопних јединица ЈНА, начелника Штаба 17. и 27. оклопне дивизије Београдске армијске области, начелника Школског центра оклопно-механизованих јединица „Петар Драпшин” и члана Сталне испитне комисије за чин пуковника у ЈНА. Завршио је Вишу војну академију ЈНА.[1][2]

У Савезном секретаријату за народну одбрану (ССНО) био је начелник одсека и начелник одељења Персоналне управе. У Седмој армији био је начелник Штаба и заменик команданта. Такође је вршио дужност начелника Командно-штабне академије Копнене војске ЈНА (1974—1978), када је постављен за команданта Прве армије. Биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије на Једанаестом и Дванаестом конгресу СКЈ.

Био је Начелник Генералштаба Југословенске народне армије од 24. мајa 1982. до 1. септембра 1985. године.

Грачанинова активна војна служба престала је 31. децембра 1985. године. Касније се налазио на дужности председника Комисије за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ) при Председништву Централног комитета Савеза комуниста Југославије[3], а обављао је и високе државне функције, као што су — председник Председништва СР Србије, од 17. децембра 1987. до 28. марта 1989. године и последњи Савезни секретар за унутрашње послове СФРЈ, од 16. маја 1989. до 14. јула 1992. године. У том својству се налазио на месту члана Савезног савета за заштиту уставног поретка СФРЈ.[4]

Први официрски чин — поручника, добио је маја 1943. године, капетана у октобру 1943, а мајора маја 1947. У чин потпуковника унапређен је августа 1951, а пуковника у децембру 1959. године. Чин генерал-мајора је добио 1970, чин генерал-потпуковника 1974, а чин генерал-пуковника 1978. године.[1]

Последње војно ангажовање имао је за време НАТО агресије, 1999. године, када се поштујући свој високи чин и звање и иако није имао ратни распоред — добровољно јавио у Министарство одбране и ставио се на располагање војним властима. Био је активиран и до краја НАТО агресије носио је униформу, иако му није одобрена жеља да оде на фронт. Због тог личног чина, унапређен је у највиши чин резервног војног старешине — чин генерала армије Војске Југославије у резерви.

Преминуо је 27. јуна 2004. године у Београду, кремиран је и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Одликовања и признања

[уреди | уреди извор]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су:

Добитник је Награде 22. децембар.[1]

Од иностраних одликовања, одликован је пољским Партизанским крстом, 1947. и бугарском Медаљом отачаствене војне 1944/45, 1948. године.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з Petar Perica Gračanin
  2. ^ Иветић 2000, стр. 74.
  3. ^ Стамболић 1995, стр. 206.
  4. ^ Савезни савет за заштиту уставног поретка у контроли служби безбедности некадашње Југославије (1975–1992) (проф. др Радојица Лазић, Факултет за дипломатију и безбедност, Београд, часопис „Безбедност”, 2/2022)

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
  • Војни лексикон. „Војноиздавачки завод“ Београд, 1981. година.
  • Стамболић, Иван (1995). Пут у беспуће : одговори Ивана Стамболића на питања Слободана Инића. Београд: Радио Б92.
  • Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-информативни центар ВОЈСКА.