U toku su istraživanja njegove potencijalne primene kao neuroprotektivnog leka u borbi protiv Alchajmerove bolesti, kao i mogućnosti nootropne upotrebe.[2] Jedna od kliničkih studija u faze III za Alcheimerovu bolesti je utvrdila da on nije koristan. Tri druge studije su u toku.[3] Kliničko ispitivanje za Hantingtonovu bolest nije bilo uspešno.[4]
^Matveeva IA (1983). „Action of dimebon on histamine receptors”. Farmakologiia i Toksikologiia (на језику: руски). 46 (4): 27—29. PMID6225678.
^Shevtsova EF, Kireeva EG, Bachurin SO (2005). „Mitochondria as the target for neuroprotectors”. Vestnik Rossiiskoi Akademii Meditsinskikh Nauk (на језику: руски) (9): 13—17. PMID16250325.
^Lermontova NN, Redkozubov AE, Shevtsova EF, Serkova TP, Kireeva EG, Bachurin SO (2001). „Dimebon and tacrine inhibit neurotoxic action of beta-amyloid in culture and block L-type Ca(2+) channels”. Bulletin of Experimental Biology and Medicine. 132 (5): 1079—1083. PMID11865327. doi:10.1023/A:1017972709652.
^Grigorev VV, Dranyi OA, Bachurin SO (2003). „Comparative study of action mechanisms of dimebon and memantine on AMPA- and NMDA-subtypes glutamate receptors in rat cerebral neurons”. Bull Exp Biol Med. 136 (5): 474—477. PMID14968164. doi:10.1023/B:BEBM.0000017097.75818.14.
^Gankina EM, Porodenko NV, Kondratenko TI, Severin ES, Kaminka ME, Mashkovskiĭ MD (1993). „[The effect of antihistaminic preparations on the binding of labelled mepyramine, ketanserin and quinuclidinyl benzilate in the rat brain]”. Eksperimental'naia I Klinicheskaia Farmakologiia (на језику: руски). 56 (1): 22—4. PMID8100727.